PDA

View Full Version : Najopasnije bitke -Sarajevo i BiH 92-95



08.04.2008., 18:36
Cijenjeni Forumaši Portala Dnevni avaz ,potaknut raspravom o karakteru i toku borbi na Igmanu između Peace-a,Infuzije i još par vjernih forumaša,uzeo sam sebi moderatorsku slobodu da otvorim temu o najopasnijim i naneizvjesnijim borbama jedinica Armije BiH i MUP-a protiv VRS i MUP-aRS,te paravojnih jedinica iz Srbije.
Tema je zamišljena na sljedeći način,a slijedeći prethodna forumska iskustva-

1)Svi koji ste učestvovali u bilo kojem dešavanju tipa ratnih borbenih akcija,bili svjedoci velikih artiljerijskih napada i pješačkih napada takođe,iznesite svoje lično viđenje istih.Pozovite svoje drugove i saborce da vam pomognu u prisjećanju.

2)Pri iznošenju priče nije bitna apsolutna vjerodostojnost i doslovnost,već vaš lični osjećaj preživljenog,koji je bit teme.Apsolutno tačno sjećanje po definiciji ne posjeduje niko,pa se ne opterećujte za priču nebitnim detaljima,
3)Zaboravite lične netrpeljivosti i međusobne neraščišćene račune,između pojedinaca i saboraca,traži se ljudska strana priče i tzv"finte" preživljavanja u ekstremnim okolnostima.
4)Vaš tekst će biti pregledavan,i ja ću vam pomoći glede sitnih grešaka tipkanja i slično-ne brinite već navalite :mrgreen: neću dosađivati.
5)Imena navodite inicijalima ili već kako hoćete,sami znate osnovna pravila zaštite svojih suboraca glede identiteta,odrasli ste ljudi.

6) Vrijeđanje i psovanje ne dolazi u obzir bez obzira KOLIKO LJUTI BILI I ISPROVOCIRANI ,sačuvajte vojničko dostojanstvo.

7)Bivši vojnici Vojske RS također mogu iznijeti svoje viđenje ,i naročito bi bilo poželjno čuti detalje s druge strane,bez politizovanja i uvreda također,interesantni su opisi borbi i načini preživljavanja,onako kako ste ih vi doživjeli,a ne političari i komandanti koji su vas vodili.Isto važi za bojovnike HVO,slobodno dakle.
8)Jedini limit koji ću kao voditelj teme postaviti jeste časnost dijaloga između vas,a drugo je pakao Srebrenice ,oko kojeg nema apsolutno nikakve rasprave(dozvolite mi ipak lični otklon,hvala.)

08.04.2008., 19:03
Mislim da je ovo tema z a Istoriju, a ne politiku.

08.04.2008., 23:53
Mislim da je ovo tema z a Istoriju, a ne politiku.

Radi se o nečemu drugom.Hajd da pokušamo.

ap.civa
09.04.2008., 09:08
Ja sam već jednom naveo primjer "jedinice" HVO-a, koja je, ispočetka sama, a kasnije skupa sa ARBIH, branila Maglaj i koju je ARBIH po izbijanju hrvatsko-muslimanskog sukoba pretvorila u roblje za kopanje rovova. Naime momci su, ništa ne sluteći niti znajući za izbijanje sukoba, bili na najtežem dijelu linije protiv Srba kada su im pripadnici ARBIH prišli sa leđa i razoružali ih.
Dragan Vikić je neku večer, gostujući u Latinici, rekao da je njegova postrojba u početku sukoba imala preko 20% Hrvata i oko 20% Srba, te da je zbog pogrešne politike bošnjačkog vodstva na kraju rata taj procenat na obje strane je bio skoro pa zanemariv.
Zanima me što forumaši misle o tome, dali je bilo pogrešnih poteza i na muslimanskoj strani koji su stvarali još veći jaz kako između protivnika tako i između saveznika. Za Maglajski slučaj većina ili "nije čula" ili ga nije osudila, što ja mislim da nije u redu. Tim momcima je trebalo dopustiti da se dostojanstveno povuku na svoj teritorij.
Naravno da ne bježim od dijela odgovornosti sa hrvatske strane i osuđujem sve što su radili a nisu trebali, što se uostalom iz mojih postova može i vidjeti.

infuzija
09.04.2008., 12:35
Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.

infuzija
09.04.2008., 12:45
Ja sam već jednom naveo primjer "jedinice" HVO-a, koja je, ispočetka sama, a kasnije skupa sa ARBIH, branila Maglaj i koju je ARBIH po izbijanju hrvatsko-muslimanskog sukoba pretvorila u roblje za kopanje rovova. Naime momci su, ništa ne sluteći niti znajući za izbijanje sukoba, bili na najtežem dijelu linije protiv Srba kada su im pripadnici ARBIH prišli sa leđa i razoružali ih.
Dragan Vikić je neku večer, gostujući u Latinici, rekao da je njegova postrojba u početku sukoba imala preko 20% Hrvata i oko 20% Srba, te da je zbog pogrešne politike bošnjačkog vodstva na kraju rata taj procenat na obje strane je bio skoro pa zanemariv.
Zanima me što forumaši misle o tome, dali je bilo pogrešnih poteza i na muslimanskoj strani koji su stvarali još veći jaz kako između protivnika tako i između saveznika. Za Maglajski slučaj većina ili "nije čula" ili ga nije osudila, što ja mislim da nije u redu. Tim momcima je trebalo dopustiti da se dostojanstveno povuku na svoj teritorij.
Naravno da ne bježim od dijela odgovornosti sa hrvatske strane i osuđujem sve što su radili a nisu trebali, što se uostalom iz mojih postova može i vidjeti.
Ne sporim da je bilo gresaka i na bosnjackoj strani ali ko se vatrom opece i dima se boji.
Sjeti se Otesa .
Ako nisi upoznat a sto je vrlo lako moguce ako nisi iz Sa.Otes je jedno sarajevsko naselje koje sa jedne strane granici sa Ilidzom.
Otes je cuvao HVO sve do pomenutih sukoba kada su se preko noci povukli i pustili cetnike da uđu.
Moram ti priznat da nas je to skupo kostalo.Da ti ne govorim broj boraca koji su poginuli da bi se cetnici zaustavili i da se ne bi spojili na stupskoj petlji.
A kako je bilo dovoljno je da ti kazem da je taj dio grada bio medju rijetkim koji je bio tenkoprohodan.
Poslije tih dogadjaja mislim da se i okrenula politika Armije BiH prema HVO-u.
A za specijalnu da ti kazem da je odred ostao do kraja manje vise multietnican.
Naravno ne kao na pocetku al nije to samo zbog gresaka kako ti kazes na muslimanskoj strani ,bilo je tu mnogo vise faktora ili cimbenika.
U odredu se redovno ginulo a moras priznat da metak ili geler ne biraju,pa onda uzmi politiku sds-a i hdz-a i njihovih nastojanja da obezglave Odred.Javna je tajna da su Tati (Draganu Vikicu)nudjene velike svote i izmjestanje u bilo koju od susjednih zemalja samo da razjebu u to vrijeme najjacu i najorganizovaniju jedinicu u gradu.Nasa sreca da je Tata covjek pa nije pristao.Ali mozes zamislit koliko je sitne buranije (da ih tako nazovem)na taj nacin otislo iz odreda.

A sto se tice teme nemam sta dodavat jer vecinom se sve zna
http://youtube.com/watch?v=DgIA8tiTsoE
http://youtube.com/watch?v=7GNh-8BDIPg
http://youtube.com/watch?v=O1nIme1EjAs

Nihad
09.04.2008., 18:37
uzeo sam sebi moderatorsku slobodu da otvorim temu o najopasnijim i naneizvjesnijim borbama jedinica Armije BiH i MUP-a protiv VRS i MUP-aRS,te paravojnih jedinica iz Srbije.

He, dobar si. Ima dosta detalja i mnogo toga je ostalo u sjećanju. Ali eto izdvojio bi oslobađanje grede Podsijelovo na vozučkom ratištu.Koga više zanima može naći na linku http://www.**********.ba/forum/index.ph ... 2.msg55685 (http://www.**********.ba/forum/index.php?topic=6652.msg55685)

Ukratko: Podsijelovo je greda koju čine četiri kote: 715, 726, 702 i 706. Oni koji su pisali o oslobađanju Podsijelova spominju kako je ta greda bila ključna za dalje napredovanje prema Vozući i Ozrenu. Kratko bih se samo osvrnuo na neke nama dostupne tekstove na netu, u kojima se opisuje ova akcija. Mislim da su se u tekstu previše naglašavao odred, mislim, ono ''Mnoge jedinice Armije RBiH su se izredale na ovoj koti, ali bez ikakvog uspjeha'', ipak ne radi se o fudbalskoj utakmici, pa eto ''nijedna ekipa ihje pobijedila, ali je to nama pošlo za rukom''. ili ''Odred "El-Mudžahidin" je svoj zadatak izvršio odgovorno i efikasno.'' hehehe mislim bezzz...ali eto

Za mene su svi heroji i oni koji su pokušali i oni kojima je pošlo za rukom da je oslobode.

Ova akcija mi je ostala u sjećanju zbog više stvari: prvo što mi je u njoj prijatelj pokošen osamdesetčetvorkom, ali uspio je hvala Allahu preživjet. Drugo sjećam se da je Odred, a što u tekstu nije spomenuto, u toj akcij ostao bez svojih najboljih boraca. U potpunosti je eliminisan interventni vod sastavljen samo od stranaca. Emir im je bio neki Abu Ajša od njih trideset koliko je brojao taj vod samo su petorica preživjela tu akciju. Pored njih još mnogo drugih bosanaca koji su bili u odredu ostavili su svoje živote na toj koti uglavnom od posljedica granatiranja koje je odmah počelo po zauzimanju kote.

Akcija je izvedena 27. maja 1995., dakle, na isti dan kad su četnici izvršili masakr u Ulici Vase Miskina tj 27. maja 1992., ili dva dana prije masakra na tuzlanskoj kapiji tj 25 maja 1995.

peace
10.04.2008., 02:41
Par najvaznijih bitaka, ali necu detaljno jer nemam vremena.

Prvo linija Zuc-Hrasno(tacnije Trg Heroja-Grbavica), najzesce bitke koje su se vodile i koje su imale za cilj presijecanje Sarajeva. Na nasu nevidjenu hrabrost na obe ove strane i velikim zrtvama cetnici se nisu pomjerili ni pedlja, cak naprotiv.

Pad Igmana, Igman je bio na ivici pada, cetnici su udarili sa svih strana, strasnom artiljerijom, nasi u rasulu, momci iz grada idu na Igman u masovnom broju, ako Igman padne, ostade Sarajevo skroz opkoljeno. Nevidjenom hrabroscu Sarajlija i velikom pomoci 7.muslimanske, dijela El-Mudzahida i mnogih drugih vojnika iz drugih gradova, ali i mora se reci dijela pomoci i UN-a(tada su vodjeni pregovori o primirju koji cetnici nisu postivali), Igman je prezivio, a cetnici dozivjeli veliki poraz kako u ljudstvu(doduse i mi smo imali ogromne gubitke), tako i na psihickom planu.

Pocetak rata i bitke na Skenderiji, Dobrovoljackoj, kao i zauzimanje kasarni su bile izuzetno vazne zbog oslobadjanja Izetbegovica, ali i zbog naseg neiskustva, jer su ovaj dio posla uradili mnogi ljudi koji do tada pusku u ruci drzali nisu.

Takodje i sve ostale u Sarajevu su bile znacajne, od Bistrika, Trebevica, Jevrejskog groblja do borbi na Stupu, itd.


Da se osvrnem na post, neko je pitao sta misli o tome da su na pocetku rata u Armiji bilo oko 20% nebosnjaka, a kasnije 2-3%. Da jeste tako, ali nisu za to krivi samo bosnjacki politicari ili generalni, mada ima i njihove krivice. Vidis u Latinici niko nije spomenuo da su Hrvati imali svoj HVO u Sarajevu, da je cijeli jedan vod na strazi na Stupu pobjegao preko cetnika na teritoriju pod 'hvo-om'' i da je grad mogao pasti zbog toga. Nakon toga cijeli HVO u Sarajevu je razoruzan i stavljen pod kontrolu Armije BiH. Takodje niko ne govori da je dosta ljudi sami otisli ''medju svoje''. Mnogi su imali i porodice na drugoj strani, pa su otisli medju njih, a ne sto ih je neko tjerao. Ja znam najmanje 10tak takvih slucajeva.


Dalje znacajne bitke u BiH: osvajanje Vlasica, jedna od najznacajnijih i najboljih bitaka u ratu, zatim oslobadjanje Vozuce, djelovanje 5 korpusa u krajini(mada imam svoje licno misljenje o ovome), oslobadjanje Mrkonjica, Modrice i Trebinja od strane HVO-a, koji je onda te iste gradove prepustio Srbima nakon dogovora hrvatskih politicara sa Karadzicem, zatim bitka za Mostar koji je prezivio ogromna razaranja, srednja Bosna vise manje uspjeha, itd.

jerlagicv
10.04.2008., 14:10
...oslobadjanje Mrkonjica, Modrice i Trebinja od strane HVO-a, koji je onda te iste gradove prepustio Srbima nakon dogovora hrvatskih politicara sa Karadzicem...

Malo si se prešao drug, HVO je zauzeo Modriču i Trebinje početkom rata,a onda ubrzo izgubio, a u Varcar Vakuf (Mrkonjić) su na kraju rata, 1995. godine ušle postrojbe HV i HVO, i napravile grozan masakr nad srpskim civilima koji su ostali u gradu.

Također, HV i HVO su uništile i jedinu sačuvanu džamiju (okolina Varcar Vakufa) na tadašnjoj teritoriji pod kontrolom VRS, u pitanju je bošnjačko selo čije su stanovnike i vjerski objekat sačuvali od uništenja komšije Srbi. U znak zahvale za stav tih istih seljana Bošnjaka u 2. svj. ratu kada su spasili te iste komšije od ustaške kame.

sanjanka
10.04.2008., 15:33
@ peace
a kakvo je to tvoje misljenje o borbama u Kraini?

peace
10.04.2008., 21:10
...oslobadjanje Mrkonjica, Modrice i Trebinja od strane HVO-a, koji je onda te iste gradove prepustio Srbima nakon dogovora hrvatskih politicara sa Karadzicem...

Malo si se prešao drug, HVO je zauzeo Modriču i Trebinje početkom rata,a onda ubrzo izgubio, a u Varcar Vakuf (Mrkonjić) su na kraju rata, 1995. godine ušle postrojbe HV i HVO, i napravile grozan masakr nad srpskim civilima koji su ostali u gradu.

Također, HV i HVO su uništile i jedinu sačuvanu džamiju (okolina Varcar Vakufa) na tadašnjoj teritoriji pod kontrolom VRS, u pitanju je bošnjačko selo čije su stanovnike i vjerski objekat sačuvali od uništenja komšije Srbi. U znak zahvale za stav tih istih seljana Bošnjaka u 2. svj. ratu kada su spasili te iste komšije od ustaške kame.

Mrkonjic i Modricu su Hrvati pustili Srbima bez borbe, 3x je Modrica zauzimana i pustena Srbima, uostalom o tome je bilo price i u Latinici u temi ''kako je pala Posavina'', pogledaj imas i na youtube. Trebinje je uzeo Blaz Kraljevic sa HOS-om, nakon sto je stigla naredba da se stane. Ubrzo nakon toga je i ubijen, a Trebinje 'vraceno' cetnicima. Mrkonjic ista stvar, bez borbe pusten cetnicima.

peace
10.04.2008., 21:10
@ peace
a kakvo je to tvoje misljenje o borbama u Kraini?

Da nije sve uzeto borbama na terenu, nego politickim sredstvima.

jerlagicv
10.04.2008., 21:22
Mrkonjic ista stvar, bez borbe pusten cetnicima.

Nije mi poznato da je u posljednjem ratu ijedna vojska osim VRS držala Varcar Vakuf (prije 1995).

ehnaton
10.04.2008., 21:45
Mrkonjic i Modricu su Hrvati pustili Srbima bez borbe, 3x je Modrica zauzimana i pustena Srbima, uostalom o tome je bilo price i u Latinici u temi ''kako je pala Posavina'', pogledaj imas i na youtube. Trebinje je uzeo Blaz Kraljevic sa HOS-om, nakon sto je stigla naredba da se stane. Ubrzo nakon toga je i ubijen, a Trebinje 'vraceno' cetnicima. Mrkonjic ista stvar, bez borbe pusten cetnicima.

Ti si to malo pomiješao, stvar je drugačije tekla. Varcar je prepušten bez pravog otpora isto kao i Ključ. Jedino se žešće borilo oko Sane, zato sto su Srbi smatrali da taj lijepi grad može da ostane u RS i da se uklopi u 49:51 %. Varcar je vraćen Srbima u Dejtonu, kao što je vraćen i Odžak Hrvatima.
Trebinje nikad nije bilo pod kontrolom bilo kakvih hrvatskih jedinica. Orašje je bilo skoro uzeto isto kao i Bihać ali se neka politika tu uključila i eto..
Dobar je bio pokušaj jedne hrvatske gardijske brigade ("bojne") da pređe preko Une i napadne banjalučki kraj, a ti se raspitaj kako je prošla.

peace
11.04.2008., 01:00
Mrkonjic ista stvar, bez borbe pusten cetnicima.

Nije mi poznato da je u posljednjem ratu ijedna vojska osim VRS držala Varcar Vakuf (prije 1995).

Prikazan film o zločinima Hrvatske vojske u Mrkonjiću
10.10.2007 (00:49)
Autentični dokumentarni film o stradanju Srba na području Mrkonjić Grada 1995. godine, za koje su odgovorne jedinice Hrvatske vojske, prikazan je juče u organizaciji Odbora Vlade RS za njegovanje tradicije oslobodilačkih ratova.

Film, koji je urađen u produkciji Saveza logoraša RS i opštine Mrkonjić Grad, prikazuje stradanje Srba, razaranje, pljačku i uništavanje privatne i društvene imovine u toku 117 dana okupacije Hrvatske vojske i jedinica HVO-a od 10. listopada 1995. do 4. veljače 1996. godine.

Nakon osvajanja Mrkonjić Grada, na filmu se vidi kako zapovjednici Četvrte gardijske brigade iz Splita i Prve gardijske brigade HVO-a iz Mostara podnose raport nadležnoj komandi u Zagrebu o okupaciji Mrkonjić Grada i njegovih dobara.

Naravno vijest je iz srpskih novina, pa zato oni spominju okupaciju, no uglavnom poenta da vidis da je HVO bio u Varcar Vakufu.


Ti si to malo pomiješao, stvar je drugačije tekla. Varcar je prepušten bez pravog otpora isto kao i Ključ. Jedino se žešće borilo oko Sane, zato sto su Srbi smatrali da taj lijepi grad može da ostane u RS i da se uklopi u 49:51 %. Varcar je vraćen Srbima u Dejtonu, kao što je vraćen i Odžak Hrvatima.
Trebinje nikad nije bilo pod kontrolom bilo kakvih hrvatskih jedinica. Orašje je bilo skoro uzeto isto kao i Bihać ali se neka politika tu uključila i eto..
Dobar je bio pokušaj jedne hrvatske gardijske brigade ("bojne") da pređe preko Une i napadne banjalučki kraj, a ti se raspitaj kako je prošla.

Vracen, ali je vojnicki pusten da vojska rs udje u njega.

posebno Hrvate i Bošnjake da ne prihvate izdaju Bosne i Hercegovine.

Nakon što je Kraljević s svojim postrojbama ušao u Trebinje 6. svibnja 1992. i oslobodio Istočnu Hercegovinu došlo je do zahtjeva Radovana Karadžića Mati Bobanu da nešto poduzme, jer se krši sporazum iz Graza i Karađorđeva da je granica Neretva. Mate Boban je bio predsjednik samoproglašene Hrvatske zajednice Herceg-Bosne koja je nastala 18. 11. 1991. godine na isti dan kada je pao Vukovar i član HDZ-a BiH stranke koja je bila vođena maticom stranke HDZ-a iz Zagreba. Nakon toga Mate Boban poziva Kraljevića na sastanak u Mostar.

9. kolovoza 1992. godine Kraljevića i njegovih 8 HOS-ovaca je Vinko Martinović zvan «Štela» odveo na mjesto sastanka. Sastanku je prisustvovao i Bruno Stojić ministar obrane Hrvatske zajednice Herceg-Bosne. Na tom sastanku Mate Boban je zatražio od Blaža Kraljevića da razoruža Muslimane u HOS-u i da se HOS stavi pod zapovjedništvo HVO-a što je Kraljević odbio. Pri povratku sa sastanka iz Mostara u Kruševu na punktu HVO-a na putu za Ljubuški je zapovjednik Blaž Kraljević ubijen sa svojom cijelom pratnjom.

Orasje i Bihac jesu bili na granici pada, srpske snage su cak usle u dijelove opstine Bihac, ali do pada nije doslo, mozemo slobodno reci da je hrvatska Oluja spasila Bihac, a isti taj Bihac je bio zasticena zona UN-a.

U Banja Luku se nije uslo zbog drugih stvari, politickih i mogucnosti sirenja rata zbog cega se svijet prepao i zaustavio rat u BiH strategijom da niko ne bude pobjednik, a niko(ustvari svi) gubitnici.

infuzija
11.04.2008., 11:45
Lijepo slozis stvari jednu po jednu ali na prvo mjesto stavis Karadjordjevo pa ce se sve uklopit ko lego kockice.

infuzija
11.04.2008., 15:06
Boris Dezulovic-KAKO SE GRADIO SUZIVOT CETNIKA I HVO-A DOK JE RUSENO SARAJEVO

LJETI 1992.,POKUSAVAJUCI SE,KAO REPORTERI,PROBITI U OPKOLJENO SARAJEVO,ZATEKLI SMO SE U KISELJAKU,GDJE SU NAS PRIPADNICI HVO-A I SRPSKI VOJNICI PONUDILI SLJIVOM I RAZVEZALI PRICU O SUZIVOTU...

U ljeto 1992.petorica nas-jedan mladi americki novinar,danski reporter Jorgan Hildebrandt,legendarni fotograf Alojz Krivograd Futy,Zeljko Maganjic i ja-naumili smo uci u opkoljeno Sarajevo.Plan da udjemo preko aerodromske piste zbog jakog je granatiranja propao,pa smo se razisli.Danac,Amer i Futy produzili su prema istoku:Jorgan je odande u svijet poslao sokantne fotografije leseva u nabujaloj Drini,mladi Amerikanac od svega vidjenog blago je senuo pamecu,dok su Futyja kraj Gorazda uhapsili cetnici.Desetak godina kasnije njegovi ostaci identificirani su u masovnoj grobnici u jami Piljak kraj Foce.
Maganja i ja,pak,nismo odustali.Obisli smo svaku mogucu adresu i okrenuli svaki telefonski broj bezbroj,sve dok se u srpnju,lutajuci oko Sarajeva kao lesinari oko strvine,nismo nasli u Kiseljaku.Lokalni
su nas HVO-ovci,otprilike kao da smo pitali gdje je najbliza trafika,uputili ulicom do kraja,pa desno,i onda samo ravno.
Tu,u kontejneru na kontrolnom punktu Kobiljaca,na nase zaprepastenje zatekli smo nekoliko vojnika HVO-a kako caskaju s pripadnicima snaga"Srpske republike BiH",kako se tada zvalo ono sto ce mjesec dana kasnije postati Republikom Srpskom.Gotovo da smo,blazeni u svom neznanju,skocili viknuti ljudima"pazite,cetnici!",kad su nas pozvali za stol,ponudili sljivom i razvezali pricu o"suzivotu koji je,eto,moguc kad se ljudi dogovore i ne pucaju jedni na druge".
Jedni na druge Hrvati i Srbi tu zaista nikad zapucali nisu,ali na trece,bogami,jesu.Sokirani,slusali smo pricu o topnickom gnijezdu Teritorijalne obrane BiH na obliznjem brdu,odakle su tjednima gadjani srpski polozaji.Kiseljacki se HVO ponudio"rijesiti problem",ali"nisu imali cime"."Sutradan",pricao nam je srpski vojnik dok su HVO-ovci odobravajuci klimali casicama rakije,"posudili smo Hrvatima pokretni top,takozvanu`pragu`,i stvar je bila rijesena".
Kad se jedan hrvatski borac uskoro svojim automobilom,s oznakama HVO-a,uputio na srpsku stranu"da proda nesto krumpira",srpski mu se kolega upeo da nam objasni ekonomske zakonitosti"slobodnog trzista"-ponudu municije,potraznju nafte i te stvari-te nas na koncu svojim policijskim automobilom preko srpskih barikada odveo na Ilidzu.S papirima HVO-a bez vecih problema
prosli smo uobicajenu kontrolu,saslusavsi prijetnje bezbednjaka kako ce"razjuriti svu tu srpsku i hrvatsku vojsku iz kafane",nakon cega su nas prebacili do Stupa,predgradja Sarajeva,i tamo predali lokalnom HVO-u.
TAKO SMO SE,ETO,MAGANJA I JA NASLI U SARAJEVU,LAKSE I SIGURNIJE NEGO DA SMO SE UPUTILI U BEC.MI,BUDALE,POJMA NISMO IMALI.DVA TJEDNA RANIJE SKORO SMO GLAVE POGUBILI ZAPEVSI
PRETRCAVATI PISTU,A SADA NAS JE U GRAD DOVEZAO POLICIJSKI AUTOMOBIL SA SLIKOM SLOBODANA MILOSEVICA NA VJETROBRANSKOM STAKLU I UPALJENIM ROTACIJSKIM SVJETLIMA,KAO DA SMO GLAVAMA BOUTROS I BOUTROS GHALI.
Moja novinska reportaza prosla je,jasno,potpuno nezapazeno,Bosnom su bjesnile Karadziceve horde i malo tko je vjerovao pricama o hrvatsko-srpskom saveznistvu i idili na sarajevskom Stupu,gdje nijednoj
kuci tada nije falio crijep s krova i gdje se,iako po nevjerojatnim cijenama,moglo kupiti i meso i povrce,koje smo onda dijelili sarajevskim prijateljima sto su pred nama plakali kao djeca vidjevsi
vrgave gomolje krumpira.
Nitko nam nije vjerovao kad smo donijeli price poput one kako je Karadzicevoj vojsci ponestalo goriva za oklopna vozila,kad im je cisternama nafte potpomoglo upravo Hrvatsko vijece obrane,ili
kako je za bombardiranja"*****sklih polozaja"stupski HVO navodio srpske avione.Bile su to,naravno,carsijske price,i bile bi posve nevjerojatne da se nismo vlastitim ocima uvjerili u"suzivot"Hrvata i Srba u obrucu oko Sarajeva,obrucu koji se tada i kasnije mogao probiti samo tu,sa zapada,uz podrsku HVO-a,i koji-naravno-tu nikad probijen nije.
"MI SMO S NASIM *****AMA ZAVRSILI PRICU",KAZAO MI JE ONAJ SRPSKI VOJNIK S KOBILJACE NA KRAJU RAZGOVORA."JOS SAMO DA HRVATI ZAVRSE SA SVOJIMA".
Bilo je to,podsjecam,prvog ljeta rata u BiH-mnogo,mnogo prije nego sto ce poceti ono sto suvremena povijest ljupko naziva"sukobom Hrvata i Bosnjaka".Danas,trinaest godina kasnije,Ivica Rajic-preseljen iz hrvatskog u haski program za zastitu svjedoka-Hrvatima otkriva necasnu ulogu HVO-a oko Sarajeva,a ovi zgrozeni podsjecaju da je rijec o ratnom zlocincu i zabranjuju televizijske emisije u kojima se na to makar samo pomislja.
Odlazeci tih dana iz okruzenog grada,htjeli smo cuti i Velimira Marica,zapovjednika HVO-a Stupa.Nismo
ni sjeli za stol,kad je unutra poput Terminatora banuo Juka Prazina,izbacio nas iz ureda i
sat vremena psovao i urlao na prestravljenog Marica,prijeteci da ce"licno pobiti sve koji suradjuju sa cetnicima",nakon cega je izasao i stalozeno mi izjavio da je"zadovoljan s pregovorima".Kako su kasnije zavrsili i pregovori i Juka Prazina,poznato je iz suvremene povijesti Bosne.
SVE MI JE ISTOGA DANA,PRED KOBILJACOM,FILOZOFSKI OBJASNIO JEDAN MLADI CETNIK-POCETNIK:"ZA SUZIVOT,KAO I ZA LJUBAV,IPAK JE POTREBNO DVOJE:TROJE JE VEC PREVISE."
BOSANSKI JE LJUBAVNI TROKUT,BAS KAO NA ONOJ PLAVO-ZUTOJ ZASTAVI,VEC TADA BIO ZATVOREN.
TKO JE KOGA PREVARIO?
I TKO JE ZADNJI DOZNAO?

ehnaton
11.04.2008., 21:41
Naravno vijest je iz srpskih novina, pa zato oni spominju okupaciju, no uglavnom poenta da vidis da je HVO bio u Varcar Vakufu.

Oni spominju okupaciju zato što je to zaista bila okupacija i potpuno je ispravno. Pa nije valjda oslobađanje!? Isti taj Varcar skupo je koštao nekog Matijaševića..a i šta će on u Varcaru, realno :)



Orasje i Bihac jesu bili na granici pada, srpske snage su cak usle u dijelove opstine Bihac, ali do pada nije doslo, mozemo slobodno reci da je hrvatska Oluja spasila Bihac, a isti taj Bihac je bio zasticena zona UN-a.

Naravno da je bio, isto kao i Benkovac i RSK.

revan
12.04.2008., 00:08
Naravno vijest je iz srpskih novina, pa zato oni spominju okupaciju, no uglavnom poenta da vidis da je HVO bio u Varcar Vakufu.

Oni spominju okupaciju zato što je to zaista bila okupacija i potpuno je ispravno. Pa nije valjda oslobađanje!? Isti taj Varcar skupo je koštao nekog Matijaševića..a i šta će on u Varcaru, realno :)



Orasje i Bihac jesu bili na granici pada, srpske snage su cak usle u dijelove opstine Bihac, ali do pada nije doslo, mozemo slobodno reci da je hrvatska Oluja spasila Bihac, a isti taj Bihac je bio zasticena zona UN-a.

Naravno da je bio, isto kao i Benkovac i RSK.

Oslobađanje je moglo biti jedino da se VRS borila na strani legalne i međunarodno priznate vlade u Sarajevu, a pošto se ona u vojnoj klasifikaciji može svrstati samo kao pobunjenička formacija koja je bila u suradnji sa agresorom iz Srbije(JNA)i borila se protiv legalno priznate vlade onda se svako drvo, kuća, zgrada, cesta, grad, selo može jedino smatrati okupacijom a nikako nekakvim "oslobađanjem". Činjenica je da se VRS borila protiv suverene i međunarodno priznate BiH i nasilno držala dijelove te zemlje pod svojom kontrolom i zbog toga je to okupacija.
HV kada je ušla na teritorij BiH tijekom operacije "Oluja" je imala odobrenje od strane Vlade BiH i zbog toga se sve njene operacije tijekom te akcije mogu smatrati jedino oslobodilačkim a nikako okupatorskim. Za prijašnje upade HV-a na teritorij BiH(93-94. godina) ovo naravno ne vrijedi i to se može smatrati aktom agresije.
Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

12.04.2008., 00:33
Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.

Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.

Nema problema, Infuzijo, ali mislim da se ne bi baš uklapalo u temu.Strelok bi izgleda htio da se odredjena dogadjanja u ratu prikažu kao herojska djela. Slično kao onih, ako se dobro sjećam, 7 neprijateljskih ofanziva u drugom svjetskom ratu. Kad sabereš i oduzmeš, partizani su sve vrijeme bježali, ili kako kaže njegova visost iz Alana Forda: strateški uzmicali a kad se situacija u svijetu okrenula protiv Nijemaca, partizani su pobijedili. Samim tim što su Nijemci bježali. A kad bi tražio odlučujuću bitku partizana, ne bi je našao ni da je mikroskopom tražiš.

Slično bi se moglo reći i za najopasnije bitke zadnjeg rata. Jedina bitka koja bi se tako mogla nazvati na području bivše SFRj je bila bitka za Vukovar. I to ne zato što je to od ikakvog značaja bilo nego što si imao dvije vojske koje su se tukle bez da se treći miješao. Otada je svaka bitka bila zavisna od odnosa snaga u svijetu.

Ja sam u jednoj drugoj temi pisao o Bihaćkom okrugu u kome sam ja proveo rat, to je vjerovatno i Infuzija pročitao pa me traži da nastavim. Tamo ni jedne prave bitke nije bilo. Srbi su bili držali šta im je trebalo,Drekovićev a pogotovo Dudakovićev peti korpus nije ništa drugo radio nego provocirao srpsku reakciju kako bi bilo što više žrtava na muslimanskoj strani. Ako bi Srbi u svojoj reakciji otišli "predaleko", intervenisala bi NATO avijacija po srpskim položajima nakon čega bi uslijedilo primirje. Jer, Bihać je bio zaštićena zona, boga ti.

Doduše, peti je korpus imao jedan drugi problem: tu je postojala grupa Muslimana koji su uvidjeli kako Alija i kompanija velikodušno raspolažu njihovom mukom. Oni su zbog toga formirali Autonomnu Pokrajinu Zapadna Bosna, na osnovu potpisane inicijative većine gradjana bihaćkog okruga. Našta je Alija odveo Drekovića u Konjic a Dudakovića uputio da vojskom "urazumi" narod Zapadne Bosne. Sad ja sebi postavljam pitanje: ako je bihaćki okrug toliko bio ugrožen od četnika, otkud da je peti korpus pronašao vremena i sredstava da se svom žestinom usmjeri prema vlastitom narodu? Ja za sebe tumačim da mu opasnost od Srba nije ni prijetila. Borci petog korpusa poginuli u borbi protiv Narodne Odbrane AP Zapadna Bosna su predstavljani kao da u ubijeni od Srba. Najvažnije je bilo ućutkati Fikreta Abdića koji je raskrinkavao Alijinu politiku izazivanja žrtava da bi se privukla NATO intervencija.

Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna je takodjer pala bez veće bitke. Ja mogu samo nagadjati šta je uzrok tome. Tri dana ranije meni je bilo poznato da ćemo preći u tadašnju RSK. Tako je 21 augusta 1994 i bilo.

Bihaćki okrug je spašen akcijom Oluja 1995. Akcijom za koju i sam general Gotovina kaže da je orkestrirana iz Amerike. Amerikanci su tu postigli dvije stvari: Hrvatima su dati obavještajni podaci, a Amerikanci su uništili na samom početku komandni centar RSK. Drugo, osigurano je da se Srbija ne umiješa.

Tema je bila : najopasnije bitke.Ja tvrdim da ih u bihaćkom okruženju nije bilo. Da li ih je negdje drugo bilo u BiH, ne znam ali sumnjam. Da bi se dokazalo da je neka nazovi bitka stvarno bila bitka, trebalo bi isključiti američki faktor. A to neće biti baš lako za učesnike foruma.

ehnaton
12.04.2008., 00:37
Oslobađanje je moglo biti jedino da se VRS borila na strani legalne i međunarodno priznate vlade u Sarajevu, a pošto se ona u vojnoj klasifikaciji može svrstati samo kao pobunjenička formacija koja je bila u suradnji sa agresorom iz Srbije(JNA)i borila se protiv legalno priznate vlade onda se svako drvo, kuća, zgrada, cesta, grad, selo može jedino smatrati okupacijom a nikako nekakvim "oslobađanjem". Činjenica je da se VRS borila protiv suverene i međunarodno priznate BiH i nasilno držala dijelove te zemlje pod svojom kontrolom i zbog toga je to okupacija.
HV kada je ušla na teritorij BiH tijekom operacije "Oluja" je imala odobrenje od strane Vlade BiH i zbog toga se sve njene operacije tijekom te akcije mogu smatrati jedino oslobodilačkim a nikako okupatorskim. Za prijašnje upade HV-a na teritorij BiH(93-94. godina) ovo naravno ne vrijedi i to se može smatrati aktom agresije.
Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

Šta je legalno a šta ne? Zar Srbija nije priznata država, pa opet, neko može da odluči tek onako da to i ne mora važiti na cijeloj teritoriji! Šta to vrijedi ako je Vlada u Sarajevu bila priznata ako je ne priznaje jedan od trojice ravnopravnih? Stvarno, ona nije ni mogla biti legalna jer u trenutku priznanja nije imala kontrolu na cijeloj teritiriji BiH i bila je jednonacionalna. U našem multinacionalnom društvu (kompaniji)- BiH, odluke se moraju donositi dogovorom.
JNA je bila vojska priznate države i nije mogla biti agresor. Bila pobuna ili ne, od Dejtona pa naovamo to je besmisleno i pominjati, pogotovu nekom Srbinu. Što je za nekog agresija, za drugog je Otadžbinski rat..

12.04.2008., 00:47
Oslobađanje je moglo biti jedino da se VRS borila na strani legalne i međunarodno priznate vlade u Sarajevu, a pošto se ona u vojnoj klasifikaciji može svrstati samo kao pobunjenička formacija koja je bila u suradnji sa agresorom iz Srbije(JNA)i borila se protiv legalno priznate vlade onda se svako drvo, kuća, zgrada, cesta, grad, selo može jedino smatrati okupacijom a nikako nekakvim "oslobađanjem". Činjenica je da se VRS borila protiv suverene i međunarodno priznate BiH i nasilno držala dijelove te zemlje pod svojom kontrolom i zbog toga je to okupacija.
HV kada je ušla na teritorij BiH tijekom operacije "Oluja" je imala odobrenje od strane Vlade BiH i zbog toga se sve njene operacije tijekom te akcije mogu smatrati jedino oslobodilačkim a nikako okupatorskim. Za prijašnje upade HV-a na teritorij BiH(93-94. godina) ovo naravno ne vrijedi i to se može smatrati aktom agresije.
Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

Mene zanima jer to još nigdje nisam našao: je li ikad od strane UN osporen legalitet VRS? Ja koliko znam, nije. Usporedba sa situacijama iz davnih vremena čini mi se da nije baš sasvim prikladna. Po jednom holandskom političaru, mjereno modernim demokratskim mjerilima, Muhamed AS je bio perverznjak (jer je oženio maloljetnu Ajšu). Je li u pravu on kad ovako nešto tvrdi?

revan
12.04.2008., 01:36
Oslobađanje je moglo biti jedino da se VRS borila na strani legalne i međunarodno priznate vlade u Sarajevu, a pošto se ona u vojnoj klasifikaciji može svrstati samo kao pobunjenička formacija koja je bila u suradnji sa agresorom iz Srbije(JNA)i borila se protiv legalno priznate vlade onda se svako drvo, kuća, zgrada, cesta, grad, selo može jedino smatrati okupacijom a nikako nekakvim "oslobađanjem". Činjenica je da se VRS borila protiv suverene i međunarodno priznate BiH i nasilno držala dijelove te zemlje pod svojom kontrolom i zbog toga je to okupacija.
HV kada je ušla na teritorij BiH tijekom operacije "Oluja" je imala odobrenje od strane Vlade BiH i zbog toga se sve njene operacije tijekom te akcije mogu smatrati jedino oslobodilačkim a nikako okupatorskim. Za prijašnje upade HV-a na teritorij BiH(93-94. godina) ovo naravno ne vrijedi i to se može smatrati aktom agresije.
Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

Mene zanima jer to još nigdje nisam našao: je li ikad od strane UN osporen legalitet VRS? Ja koliko znam, nije. Usporedba sa situacijama iz davnih vremena čini mi se da nije baš sasvim prikladna. Po jednom holandskom političaru, mjereno modernim demokratskim mjerilima, Muhamed AS je bio perverznjak (jer je oženio maloljetnu Ajšu). Je li u pravu on kad ovako nešto tvrdi?

Izvini molim te jesi ti slučajno bio za vrijeme rata u tzv. "apzb".
Po priči bi se baš reklo kao da si "abdićevac".
Ako jesi, onda nemaš šta da govoriš o ratu u BiH, jer vi ste se "pokazali" kad je trebalo.
Što se tiče usporedbe, pa prouči malo bolje taj konflikt iz 1861. godine pa ćeš uvidjeti dosta sličnosti, ne toliko u besmislenom ubijanju svega drugačijeg, ali situacija je bila poprilično slična na političkom planu.
Sama činjenica da Amerikanci(a oni su vodili glavnu riječ) nikako nisu željeli razgovarati i pregovarati sa "vladom" na Palama nego su išli i pregovarali sa Miloševićem govori puno toga o tome šta je međunarodna zajednica mislila o tadašnjoj RS i VRS.
Priznanje BiH od strane država svijeta daje puni legalitet Vladi BiH dok RS do Daytona niko nije priznavao. Tako da opovrgnem onu teoriju svih zlonamjernika koji govore da je BiH nastala u Daytonu a da RS ima neku "historiju" prije toga, situacija je potpuno obrnuta. RS je od Daytona, a BiH od cca. IX. stoljeća i to se nikada neće promijeniti ma koliko neki ljudi pokušavali da iskrive istinu. Toliko o legalitetu RS i VRS prije Daytona.
I ehnaton nije tačno da je Vlada BiH u to vrijeme bila jednonacionalna, upravo je suprotna situacija bila.
Ali ovo su stvari sa kojima ćete vi Srbi morati sami da se suočavate, isto kao i sa onim silnim nedjelima koje ste radili na teritoriji koju ste okupirali(uključujući tu i Bratunac u kojem su se dogodili neki od najbrutalnijih zločina). Ništa od toga neće nestati ako se gleda na drugu stranu.
Ja više neću pisati o tome jer ne vrijedi ako ja ili neko drugi mora da vas ubijeđuje u zlo koje je napravljeno u vaše ime, to morate sami sa sobom da raščistite. Do tada će te, nažalost, živjeti u sjeni tih zločina, iako je dobro poznata stvar da svi Srbi nisu ni učestvovali u njima, niti su željeli da se oni učine u njihovo ime.

12.04.2008., 09:52
Izvini molim te jesi ti slučajno bio za vrijeme rata u tzv. "apzb".
Po priči bi se baš reklo kao da si "abdićevac".
Ako jesi, onda nemaš šta da govoriš o ratu u BiH, jer vi ste se "pokazali" kad je trebalo.
Odgovor je: da, ja sam abdićevac. A samim tim imam šta da govorim u ratu ako ni zbog čega drugog a ono što sam u njemu učestvovao. Ne stidim se što sam bio borac AP Zapadna Bosna. Trebalo bi da se stide oni koji su poveli vojsku na svoj narod, Alija i peti korpus dakle.


Što se tiče usporedbe, pa prouči malo bolje taj konflikt iz 1861. godine pa ćeš uvidjeti dosta sličnosti, ne toliko u besmislenom ubijanju svega drugačijeg, ali situacija je bila poprilično slična na političkom planu.

Ako si htjeo da dokažeš da je tada u Americi bjesnio građanski rat a ne agresija sjevera prema jugu, onda nemamo dalje šta diskutovati jer se u potpunosti slažem s tobom.


Sama činjenica da Amerikanci(a oni su vodili glavnu riječ) nikako nisu željeli razgovarati i pregovarati sa "vladom" na Palama nego su išli i pregovarali sa Miloševićem govori puno toga o tome šta je međunarodna zajednica mislila o tadašnjoj RS i VRS.

To što kažeš govori samo nešto o Americi. To što su oni pokušavali da izbjegnu pregovore sa Bosanskim Srbima još uvijek ne govori ništa o tome da su VRS smatrali nelegalnom. Ja ako se dobro sjećam, bili su i Krajišnik i Koljević u Dejtonu. Meni to ne govori da su Amerikanci Republiku Srpsku smatrali nelegitimnom. Prije će biti obrnuto. A kad je sa Amerikom već takav slučaj bio, šta onda govoriti o ostatku svijeta?

Moja je ovdje teza bila da niko u svijetu nikada nije osporio legitimitet VRS osim Alijine i Tudjmanove vlade. Barem nije progurana rezolucija o tome u Savjetu bezbjednosti, kao što je bio slučaj pri priznavanju BiH. A ako je VRS dakle bila legalna (pod tim se podrazumjeva da Savjet Bezbjednost nikakvu rezoluciju nije donio čime bi se ona stavila van zakona), to u priličnoj mjeri umanjuje legalitet ABiH koja se dakle po logici stvari svodi na muslimansku vojsku. A takva polulegalna vojska je povela rat protiv vlastitog naroda uz podršku Amerikanaca koje nijedan musliman u svijetu koji do svoje vjere drži ne bi smatrao prijateljima.


Priznanje BiH od strane država svijeta daje puni legalitet Vladi BiH dok RS do Daytona niko nije priznavao. Tako da opovrgnem onu teoriju svih zlonamjernika koji govore da je BiH nastala u Daytonu a da RS ima neku "historiju" prije toga, situacija je potpuno obrnuta. RS je od Daytona, a BiH od cca. IX. stoljeća i to se nikada neće promijeniti ma koliko neki ljudi pokušavali da iskrive istinu. Toliko o legalitetu RS i VRS prije Daytona.
I ehnaton nije tačno da je Vlada BiH u to vrijeme bila jednonacionalna, upravo je suprotna situacija bila.

Doduše, stvarno se ne može reći da se u vladi BiH nije nalazio nijedan Srbin ili Hrvat. Ko je iza njih stajao to je već drugo pitanje. A pogotovo kad se cjelokupan kontekst uzme u obzir u kome je muslimanska vlada iz Sarajeva pokušavala da se predstavi da je za suživot i za jedinstvenu i suverenu. Slično kao što danas biva upotrijebljen Željko Komšić iza koga niko osim Muslimana ne stoji.

Ali ovo su stvari sa kojima ćete vi Srbi morati sami da se suočavate, isto kao i sa onim silnim nedjelima koje ste radili na teritoriji koju ste okupirali(uključujući tu i Bratunac u kojem su se dogodili neki od najbrutalnijih zločina). Ništa od toga neće nestati ako se gleda na drugu stranu.
Ja više neću pisati o tome jer ne vrijedi ako ja ili neko drugi mora da vas ubijeđuje u zlo koje je napravljeno u vaše ime, to morate sami sa sobom da raščistite. Do tada će te, nažalost, živjeti u sjeni tih zločina, iako je dobro poznata stvar da svi Srbi nisu ni učestvovali u njima, niti su željeli da se oni učine u njihovo ime.

Počeo si meni da se obraćaš, a sad pišeš vi Srbi. Ili si se prebacio u medjuvremenu na Enhatona? Slažem se da će svako živjeti u sjeni svojih zločina. To bi trebalo da se primijeni i na Atifa Dudakovića koji je u bihaćkom okrugu odgovoran za smrt više Muslimana nego Srbi.

ap.civa
12.04.2008., 09:57
Revan je napisao slijedeće:

Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

Ja bih da to malo pojasnim sa svog gledišta:

Francuska i Engleska su ozbiljno razmišljale o uključivanju u američki građanski rat na strani juga da sjevernjaci nisu taktički donijeli "Proklamaciju o emancipaciji" i time ukinuli ropstvo na južnjačkim teritorijama koje su se nalazile pod okupacijom sjevernjaka. Ta činjenica je iz temelja promijenila viđenje sukoba u svjetskoj javnosti i odvratila gore pomenue države od uplitanja u sukob. Da su se one kojim slučajem i uplele, opet bi se radilo o građanskom ratu sa uplitanjem stranih elemenata.

Tako je isto bilo i kod nas u BIH, najobičniji građanski rat sa uplitanjem stranih elemenata.
Evo i dokaza za to: U mom kraju su lokalni Srbi palili hrvatska i muslimanska sela, lokalni Hrvati palili srpska i muslimanska a lokalni Muslimani palili hrvatska i srpska. I sad neko to zove agresijom a ne građanskim ratom???
I svi oni su imali pomagače i simpatizere sa strane, čiji kvantitet je ovisio o nizu čimbenika, koji za klasifikaciju rata nisu toliko ni bitni.

jerlagicv
12.04.2008., 18:50
Šta to vrijedi ako je Vlada u Sarajevu bila priznata ako je ne priznaje jedan od trojice ravnopravnih?

Pa, za one koji je ne priznaju i ne vrijedi. Za ostatak svijeta, itekako vrijedi. Za mene je vrijedilo najviše.


Stvarno, ona nije ni mogla biti legalna jer u trenutku priznanja nije imala kontrolu na cijeloj teritiriji BiH i bila je jednonacionalna.

Upravo je obrnuto, u trenutku priznanja je bila multinacionalna, da bi se njen sastav tokom nekoliko narednih godina sveo na (većinom, ali ne i apsolutno) jednonacionalni.

To što nije imala kontrolu nad cijelom državom da se objasniti time da su određene teritorije bile pod kontrolom pobunjenika (koji su opet, oružje i opremu i sve ostalo što je trebalo, dobile od susjedne, nezavisne države).


JNA je bila vojska priznate države i nije mogla biti agresor.

Pa JNA je mogla biti legalna jedino na teritoriju krnje Jugoslavije (Srbije i Crne Gore), a u jednoj suverenoj i međunarodnoj državi (BiH) mogla je biti samo agresor i tuđin. Naravno, JNA je najprije naoružala pobunjenike pa se onda djelimično povukla sa teritorija BiH, ali je njeno prisustvo bilo stalno i neskriveno kroz druge strukture, od logističkih, do administrativno-pravnih.

Druga stvar, ta ista JNA prestala je biti JNA 1991. godine, kada je promijenila naziv u JA, sa svih amblema i znakova te vojske izbačena je petokraka a ostavljena YU trobojka bez zvijezde. I dan danas se sjećam tih rokovnika i olovki sa novim amblemima, kada sam se naivno pitao, "a zašto se ovo mijenja, gdje je nestala petokraka i riječ 'narodna'..." :(


Bila pobuna ili ne, od Dejtona pa naovamo to je besmisleno i pominjati, pogotovu nekom Srbinu.

Pa besmisleno je pominjati, onome koji od istine želi pobjeći. :ugeek:


Što je za nekog agresija, za drugog je Otadžbinski rat..

Otadžbinski rat? Nije mi poznato da je na teritoriji Srbije 1992-1995 bilo nekih ratnih dejstava, nešto ne znam da su Hrvati granatirali Suboticu a Bošnjaci pod opsadom držali Aranđelovac? :roll:

ehnaton
12.04.2008., 20:04
Lijepo si rekao da je za tebe vrijedilo najvše. Isto tako i ja imam svoje mišljenje o toj Vladi. Šta je ostatak svijeta, osim tebe i mene, mislio o toj vladi vidjesmo u Dejtonu kad ju je tretirao samo kao vladu (predstavnika) bošnjačkog naroda.
Nisu bili samo Srbi u pitanju, ni Hrvati nisu priznavali tu vladu kao svoju. Znači, dvojica od trojice..

Ništa ne znači ako je bila višenacionalna u martu 1992. ako ni tada nije bilo saglasija oko političkih odluka, mislim na preglasavanje.
JNA nije mogla biti agresor ako jedan od trojice ravnopravnih prihvata njeno prisustvo, tačnije mogla je biti za drugu dvojicu.
Dejtonski sporazum je istina i od nje se ne može pobjeći. A zašto bi bježali?

Govorim o Bosni i Hercegovini kao otadžbini njenih Srba, onako kako je oni shvataju i prihvataju.

revan
12.04.2008., 20:15
Kao što sam i pretpostavio tufahija2.
Samo da te pitam kako je bilo okrenuti se protiv svog naroda i u njegovom najtežem trenutku stati na stranu dželata?
Ima li kakvog stida možda, kako pogledate one ljude koji su trpili zbog izdaje te "apzb"?
Kako je biti bez domovine i odbacivan od sopstvenog naroda?
Šta vam je vaš "babo" dao, osim što vas je ostavio bez domovine?
Znam ja dosta ljudi iz tzv. "apzb" jer su pobjegli uglavnom u Rijeku i Istru. Neki ljudi su stvarno nevini i nisu zaslužili to što im se dogodilo, ali za to nije kriv ni rahmetli Alija Izetbegović, ni ARBiH, a ni V. korpus, nego isključivo "babo", tzv."narodna odbrana apzb"(koga li je to ona branila osim četnika da mi je samo znati)i ekstremi koji su željeli profitirati na situaciji u kojoj se našao narod u Krajini.
Što se tiče života u sjeni, to je bilo upućeno ehnatonu, što sam i naveo u svom postu, iako se itekako odnosi i na "abdićevce" koji nose i teže breme jer su izdali svoj narod, a nema ništa gore od izdajnika.
Ako vam je borba bila pravedna zašto onda idete "babi" na proslavu rođendana u pulsku kaznionicu(prebaciše ga iz Lepoglave, valjda zbog morskog zraka), a Atif Dudaković sve ove godine šeta kroz Bihać čista obraza?
Činjenice i dokazi su najači argument a u činjenicama i dokazima ste akutno slabi, i uopće vam ne idu u prilog.

Što se tiče moje usporedbe sa Američkim građanskim ratom, nemoj izvlačiti moje riječi iz konteksta nego citiraj sve što sam napisao o tome pa ćeš vidjeti da sam jasno stavio zašto je to bio građanski rat, a u BiH agresija.
Ono u čemu su je situacija bila ista jesu pozicije učesnika: Washington kao legalna vlada-1861.(Sarajevo kao legalna vlada-1992.) i Richmond kao nepriznata vlada-1861.(Pale kao nepriznata vlada-1992.)
Razlika je da Richmond nije bio marioneta neke druge države i nije u svojim redovima imao vojsku neke strane zemlje, dok su Pale i BL bili marioneta Beograda i Srbije koji su ih financirali, opremali i slali svoju vojsku na teritorij međunarodno priznate države BiH pa samim time počinili i agresiju.

albion155
12.04.2008., 20:33
JNA nije mogla biti agresor ako jedan od trojice ravnopravnih prihvata njeno prisustvo, tačnije mogla je biti za drugu dvojicu.



znaci ako Hrvatska Vojska recimo danas udje na teritorij Bosne i Hercegovine i pocne ratna dejstva ti kazez to nije agresija jer jedan od trojice ravnopranih prihvata njeno prisustvo??

ehnaton
12.04.2008., 20:53
Sigurno ne bi bila za lokalne Hrvate.

12.04.2008., 23:49
Kao što sam i pretpostavio tufahija2.
Samo da te pitam kako je bilo okrenuti se protiv svog naroda i u njegovom najtežem trenutku stati na stranu dželata?
Ima li kakvog stida možda, kako pogledate one ljude koji su trpili zbog izdaje te "apzb"?

Pa, mogu ti reći da nije baš bilo prijatno biti napadnut od petog korpusa zato što smo sami htjeli da odlučujemo o svojoj sudbini jer smo smatrali da ako Alija želi da žrtvuje svoj narod, neka podje od svog Bakira i kćeri kojoj sam zaboravio ime. Stida nema jer nema zbog čega. Ja ne znam kako je to po tvom shvatanju, ali po meni je za sukob najviše kriv onaj ko počne, a kako vidim, iako sam to spomenuo već ne znam koliko puta, niko nije čak ni pokušao da ospori da je peti korpus napao AP Zapadna Bosna.

Kako je biti bez domovine i odbacivan od sopstvenog naroda?
Šta vam je vaš "babo" dao, osim što vas je ostavio bez domovine?

[quote:3dor7wgs][/quote:3dor7wgs]
Imamo mi svoju domovinu Bosnu i Hercegovinu. Isto kao i Bosanski Srbi i Hrvati. To što nas Alijini sljedbenici odbacuju, pa s tim ću nekako naučiti da živim. Ne košta me naime ni najmanjeg napora. Babo nam je dao ono što vi nikad nečete imati, a to je dostojanstvo i čista savjest. Mi možemo svakoga otvoreno u oči gledati. Možete li vi? Da smo mi na vlasti, BiH niko ne bi dovodio u pitanje. Ovako je to više pitanje kada će nego hoće li se BiH raspasti.


Znam ja dosta ljudi iz tzv. "apzb" jer su pobjegli uglavnom u Rijeku i Istru. Neki ljudi su stvarno nevini i nisu zaslužili to što im se dogodilo, ali za to nije kriv ni rahmetli Alija Izetbegović, ni ARBiH, a ni V. korpus, nego isključivo "babo", tzv."narodna odbrana apzb"(koga li je to ona branila osim četnika da mi je samo znati)i ekstremi koji su željeli profitirati na situaciji u kojoj se našao narod u Krajini.
Slažem se s tim da ti ljudi nisu zaslužili to što im se dogodilo. Ali mene zanima slijedeće: kako ti to spojiš u svojoj glavi da neko nekoga napadne a da nije nizašta kriv? Narodna odbrana je branila kao što joj i ime kaže narod Zapadne Bosne. Od koga? Od napadača (petog korpusa) ili ekstrema kako smo ih mi zvali. Isto smo ih zvali i ratna opcija. Šta misliš zašto?


Što se tiče života u sjeni, to je bilo upućeno ehnatonu, što sam i naveo u svom postu, iako se itekako odnosi i na "abdićevce" koji nose i teže breme jer su izdali svoj narod, a nema ništa gore od izdajnika.

Ovo se meni pitanje stalno vraća, a nikako da dobijem odgovor na to: kako smo mi to izdali sopstveni narod? U to vrijeme su se vodili pregovori o uniji republika BiH. Koncept koji je i dan danas aktuelan i koji je praktično neminovan, legitimno ili ne. Alija je to odbio jer je kao fol bio za jedinstvenu i suverenu. U praksi je to značilo nastavak rata, koji se svodio na provociranje Srba kako bi se napravilo što više žrtava, ne bi li Amerikanci na kraju intervenisali i njega postavili za guvernera. Sad ja tebe pitam: Vjerovatno ti je poznato da je Abdić postigao određene sporazume sa Miloševićem i Tudjmanom, i Karadžićem i Bobanom. Ja u praksi ne vidim ni jedne razlike izmedju dejtonskog sporazuma i toga što je postigao Abdić još 1993. Osim možda što Klinton nije stajao iza ledja. Da je Abdićeva ideja prihvaćena, sve žrtve od 1993 pa nadalje se ne bi dogodile. Ne bi bilo masakra u Srebrenici. Broj žrtava na muslimanskoj strani od 1993 do 1995 se broji u desetinama hiljada. Sve su te žrtve u svjetlu prethodno navedenog besmislene jer je Dejtonski sporazum isti kao i Abdićev sporazum. Imaš ljude koji su vizionari (Abdić) a imaš konje ( npr. Alija koji je i sam jednom izjavio: moj narode, uzdaj se u se i u svoje kljuse, znači njega). Što je Fikret dogovorio 1993 u septembru, za to je Aliji trebalo još dvije godine da nadođe na to. Glupost doduše nije kažnjiva zakonom, ali kad već biram onoga ko će me voditi radije biram pametnijeg od sebe.


Ako vam je borba bila pravedna zašto onda idete "babi" na proslavu rođendana u pulsku kaznionicu(prebaciše ga iz Lepoglave, valjda zbog morskog zraka), a Atif Dudaković sve ove godine šeta kroz Bihać čista obraza?
Činjenice i dokazi su najači argument a u činjenicama i dokazima ste akutno slabi, i uopće vam ne idu u prilog.

Idemo Babi na proslavu rodjendana baš zato što nam je borba bila pravedna. Nije on ni prvi ni zadnji junak koji je zatočen u kazamatu. To što je Hrvatska njega osudila da bi skrenula pažnju sa svojih zločina ni najmanje ne znači da je Babo po bilo čemu kriv. Ako je toliki zločinac kao što su Alija i kompanija pokušali da prikažu, zašto je Hag odustao od bilo kakve optužnice protiv njega?


Što se tiče moje usporedbe sa Američkim građanskim ratom, nemoj izvlačiti moje riječi iz konteksta nego citiraj sve što sam napisao o tome pa ćeš vidjeti da sam jasno stavio zašto je to bio građanski rat, a u BiH agresija.
Ono u čemu su je situacija bila ista jesu pozicije učesnika: Washington kao legalna vlada-1861.(Sarajevo kao legalna vlada-1992.) i Richmond kao nepriznata vlada-1861.(Pale kao nepriznata vlada-1992.)
Razlika je da Richmond nije bio marioneta neke druge države i nije u svojim redovima imao vojsku neke strane zemlje, dok su Pale i BL bili marioneta Beograda i Srbije koji su ih financirali, opremali i slali svoju vojsku na teritorij međunarodno priznate države BiH pa samim time počinili i agresiju.

E, ako ovo nije najveća glupost koju sam čuo u zadnjih par godina nakon što se Alija na ahiret preselio, onda ja povlačim sve što sam do sada rekao. "Richmond kao nepriznata vlada"... Pa od koga je trebala biti priznata, tako ti pite? Od Indijanaca? Jesu li tad postojale Ujedinjene nacije i Savjet bezbjednosti? Čudi me da se nisi vratio još u Grčko Trojanski rat. I tamo je konj igrao značajnu ulogu u priči.

revan
13.04.2008., 00:03
Ček da vidim što vas je V. korpus napao, hmmm... Možda zato što ste se udružili sa onima koji su držali Sarajevo pod krvavom opsadom skoro četiri godine? Možda zato što ste pomagali onima koji su napravili genocid nad vašim sunarodnjacima u Srebrenici i cijeloj istočnoj Bosni? Možda zato što ste sjedili sa onima koji su na desetine hiljada Bošnjaka i Hrvata držali zatočene u logorima i zvijerski ih ubijali?
Eto pa ti odaberi šta vam je od ovoga donijelo dostojanstvo koje vam je "babo" pružio.

Za vladu u Richmondu te uvjeravam da je i tada postojala politika i supersile koje su diktirale svjetski poredak. Jedna od njih je Britanska Imperija koja je bila na ivici priznavanja Južnjačkog cilja i borbe. Čak štaviše, tada su kolonijalne sile poput Britanije i Francuske imale mnogo veći uticaj u svijetu nego što je to slučaj u današnje vrijeme. Kako očekivati da imperija u kojoj živi četvrtina populacije na planeti nema uticaj i ne nosi određenu težinu kod drugih zemalja.

13.04.2008., 00:34
Ček da vidim što vas je V. korpus napao, hmmm... Možda zato što ste se udružili sa onima koji su držali Sarajevo pod krvavom opsadom skoro četiri godine? Možda zato što ste pomagali onima koji su napravili genocid nad vašim sunarodnjacima u Srebrenici i cijeloj istočnoj Bosni? Možda zato što ste sjedili sa onima koji su na desetine hiljada Bošnjaka i Hrvata držali zatočene u logorima i zvijerski ih ubijali?
Eto pa ti odaberi šta vam je od ovoga donijelo dostojanstvo koje vam je "babo" pružio.

U momentu napada petog korpusa na Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna, dakle oktobar 1993 Sarajevo prostom matematikom nije moglo biti u opsadi četiri godine. Maksimalno godinu i pol. Genocid u Srebrenici je bio 1995, dvije godine kasnije, dakle nije nas Dudaković zbog toga mogao napasti. Što se sjedenja sa onima koji su nas i Hrvate držali zatočenima tiče, pa Alija je s njima sjedio ponajviše jer je on sa njima, preko posrednika doduše, stalno pregovarao. Znači, Dudaković nas nije mogao napasti zato što je Fikret Abdić sjedio sa Srbima, mjereno u satima , više od Alije.


Za vladu u Richmondu te uvjeravam da je i tada postojala politika i supersile koje su diktirale svjetski poredak. Jedna od njih je Britanska Imperija koja je bila na ivici priznavanja Južnjačkog cilja i borbe. Čak štaviše, tada su kolonijalne sile poput Britanije i Francuske imale mnogo veći uticaj u svijetu nego što je to slučaj u današnje vrijeme. Kako očekivati da imperija u kojoj živi četvrtina populacije na planeti nema uticaj i ne nosi određenu težinu kod drugih zemalja.

Pa jeste, Britanija je bila "supersila", termin koji se danas koristi za zemlje koje raspolažu nuklearnim oružjem. I Grčka
je svojevremeno bila superslia u vrijeme Aleksandra Makedonskog iako nije raspolagala atomskom bombom. Ti pokušavaš primijeniti primjer nečega na BiH što nema nikakvu relevantnost ni u vremenu ni u prostoru. Jedno hipotetičko pitanje: da je Engleska, kako ti kažeš, priznala Južnjačku konfederaciju kao legitimnog predstavnika Amerike, da li bi to značilo da je njihova borba za očuvanje ropstva bila pravednije od borbe sjevera za ukidanje ropstva? Jer kako meni izgleda, za tebe je legitimno jedino ono za šta su "supersile". Nije važno što to nema nikave veze sa zdravim razumom. Kao npr. koncept unitarne BiH u kojoj je najmanje 60% stanovnika protiv toga. Kad računaš i nas autonomaše, još i više.

infuzija
13.04.2008., 00:35
Tuhafija (ili mozda bolje da te zovem gibanica)ne **** vise matereti
nego ti nama ispricaj o onoj Tigrovoj akciji kad ste naoruzali peti korpus

albion155
13.04.2008., 00:58
Ček da vidim što vas je V. korpus napao, hmmm... Možda zato što ste se udružili sa onima koji su držali Sarajevo pod krvavom opsadom skoro četiri godine? Možda zato što ste pomagali onima koji su napravili genocid nad vašim sunarodnjacima u Srebrenici i cijeloj istočnoj Bosni? Možda zato što ste sjedili sa onima koji su na desetine hiljada Bošnjaka i Hrvata držali zatočene u logorima i zvijerski ih ubijali?
Eto pa ti odaberi šta vam je od ovoga donijelo dostojanstvo koje vam je "babo" pružio.

U momentu napada petog korpusa na Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna,
a de mi boga ti tvog objasni sta je to i ko je ta autonomna oblast , kako?, gdje?koliko?zasto?
ko to napravi, ko je priznao tu autonomnu oblast?vlada?ko?

13.04.2008., 00:59
Tuhafija (ili mozda bolje da te zovem gibanica)ne **** vise matereti
nego ti nama ispricaj o onoj Tigrovoj akciji kad ste naoruzali peti korpus

hej, Infuzija, baš sam se pitao gdje si jer si me upravo ti podstakao da pišem o ratu. Ako me se krivo razumjelo, ni najmanje nisam osporavao Dudakovićevu sposobnost kao vojnog komandanta. Šteta je jedino u tome što je on svoju kreativnost najviše koristio protiv vlastitog naroda.

Akcija Tigar i jeste pravo remek djelo ratovanja. Iskorišteno je uvjerenje Fikreta Abdića da je narod Zapadne Bosne bio za njega, što i nije bilo daleko od istine ali narod je u ovoj priči najmanje bitan (što ga više strada to bolje za Aliju). Dakle, Dudaković je odredjeno područje izolovao i pustio glasine da je počela pobuna protiv petog korpusa na teritoriji koju je on držao pod kontrolom. To područje je, genijalno zamišljeno, graničilo sa tadašnjom RSK. Uvjeren da je konačno počelo ono što je davno trebalo da počne, osvještavanje naroda, Abdić je preko Srpske Krajine dovozio oružje u to područje. Mislim na Fikreta jer je Hakija Abdić odigrao važnu ulogu u tome da ova akcija uspije. Nakon toga je jedan broj uhvaćenih autonomaša zarobljen, svirepo mučen i ubijen. Mrtvi su voženi kroz Bihać da pokažu šta čeka onoga ko se usprotivi Aliji i Dudakoviću.

Nadam se da si zadovoljan sa pričom, Infuzija. Medjutim, mučenje i ubijanje ratnih zarobljenika i voženje njihovih leševa radi zastrašivanja civilnog stanovništava spada u domen ratnih zločina. Dudaković se dosada izvlačio, ali Silajdžiću koji se sve više slaže sa Dodikom ne preostaje drugo nego da izruči legendarnog generala pravdi. A jadan je onaj general kojeme je najveći uspjeh pobjeda protiv svog naroda.

infuzija
13.04.2008., 01:15
Pitas li se da li je ta reakcija sa zarobljenicima koju ja ne opravdavam a koju ti navodis da je bila (u sto pravo da ti kazem ja ne vjerujem jer bi hag jedva doceko da se dogodila) izazvana onim (kao sto vas vrli babo kaze) "sabirnim centrima" a ja kazem logorima po izdajnickoj tvorevini apzb.
A uvjerio sam se licno tokom mog terena u Bihacu,sretao sam ljude koji su prezivjeli te logore i nimalo se ne razlikuju od prica ljudi koji su prezivjeli Dretelj.
Neko ti je vec gore spomenuo da ste nam zabili noz u ledja kad je to najmanje trebalo.
Dudakovic je bio General Petog Korpusa Armije BiH.Dakle Armije pod komandom Predjednika Drzave Alije Izetbegovica.
Fikret (izdajnik)je bio separatisticki orjentisani mafijas (kosovac)sa velikom teznjom da vlada pod svaku cijenu,cak i pocijenu izdaje sopstvenog naroda u najtezim trenutcima.
Ne zaboravi da je rat izmedju muslimana najvise tada isao u prilog tudjmanu i milosevicu,i njihovoj tvrdnji da se ovdje vodio gradjanski rat
a izdajnik je tim cinom unakazio i desetkovao Peti korpus u najtezim trenutcima.
I takodje ne zaboravi da ste nanijeli mrlju cistom krajiskom obrazu,a to se ne prasta.
Tako da te molim da u daljim tekstovima manje pricas o svom cistom obrazu jer pasa moj dobro si ga ukaljo.

revan
13.04.2008., 01:18
Matematika ti je pogrešna malo.

Sarajevo je držano pod opsadom od 5. aprila 1992. godine pa sve do 29. februara 1996. godine, iako je tada već rat zvanično bio završen.
Nemoj nikada više, ni ti a ni iko drugi, da na pravdi Boga dovodiš u pitanje opsadu Sarajeva i sve ono kroz što je ovaj grad prošao za to vrijeme.
Tako vrijeđaš svakog istinskog građanina ove zemlje.

I postoji razlika u pregovorima i u otvorenom savezništvu sa onima koji ubijaju tvoj narod. Pa ti prijatelju skontaj da je "apzb" bila SAVEZNIK zločincima koji su klali po Krajini i drugim mjestima.
Ti to naravno znaš odlično jer si pametan, ali u nekim situacijama je bolje praviti se glup zar ne?

13.04.2008., 01:20
U momentu napada petog korpusa na Autonomnu pokrajinu Zapadna Bosna,
a de mi boga ti tvog objasni sta je to i ko je ta autonomna oblast , kako?, gdje?koliko?zasto?
ko to napravi, ko je priznao tu autonomnu oblast?vlada?ko?

Drago mi je da sam svojim pisanjem privukao pažnju učesnika na forumu. Sa zadovoljstvom ću ti odgovoriti na tvoja pitanja.

Šta je to i ko je ta autonomna oblast
Autonomna oblast je oblast u kojoj su njeni stanovnici demokratski odlučili da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke jer se ne slažu sa konceptom koji je za njih smišljen. U slučaju APZB, mi se nismo složili s time da bez potrebe ginemo da bi Alija nagurao dovoljan broj žrtava kako bi Amerika intervenirala. Ta autonomna oblast se zvala Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna.


kako?

Na osnovu potpisa skupljenih nakon demokratske inicijative Fikreta Abdića, voljom većine gradjana bihaćkog okruga je 23 septembra 1993 godine formirana Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna u sastavu Unije Republika Bosne i Hercegovine.


gdje?
Osnivačka skupština je formirana u Velikoj Kladuši.


koliko?
Čega? Krvnih zrnaca? Koliko je stanovništva bilo za inicijativu? Većina.


zasto?
Mislim da sam to spomenuo i ranije, ali kad tako fino pitaš: zato što nismo htjeli da ginemo da bi Alija dobijao poene kod Klintona. Mi smo mislili da treba da podje od svog Bakira, kad to već traži od nas.


ko to napravi
Fikret Abdić, čovjek koji je napravio Agrokomerc.


ko je priznao tu autonomnu oblast?vlada?ko?

Isti ljudi koji su potpisali Dejtonski Sporazum. Osim Alije i Silajdžića naravno.

Ako imaš još pitanja, rado ću ti odgovoriti.

13.04.2008., 01:40
Pitas li se da li je ta reakcija sa zarobljenicima koju ja ne opravdavam a koju ti navodis da je bila (u sto pravo da ti kazem ja ne vjerujem jer bi hag jedva doceko da se dogodila) izazvana onim (kao sto vas vrli babo kaze) "sabirnim centrima" a ja kazem logorima po izdajnickoj tvorevini apzb.
A uvjerio sam se licno tokom mog terena u Bihacu,sretao sam ljude koji su prezivjeli te logore i nimalo se ne razlikuju od prica ljudi koji su prezivjeli Dretelj.

Čime god da je izazvana reakcija sa zarobljenicima, zločin ostaje zločin. Srbi bi možda i mogli da govore da je zločin u Srebrenici izazvan ovim ili onim, ali zločin ostaje zločin. Da li te vjeruješ ili ne vjeruješ, radi se o tome šta su vidjeli gradjani Bihaća 1994 godine. A to Dudakoviću baš i ne ide u prilog.

A sabirni centri se sa ovim slabo mogu porediti. Ostatak tvoje reakcije spada već u domen demagogije. ABiH je bila jednako legitimna kao HVO ili VRS. A čak i da je nekim čudom bila legitimna, čovjek bi pomislio da ne treba baš toliko žuriti da se povede bitka protiv svog naroda. Čovjek bi pomislio da bi Alija da mu je bilo stalo do svog naroda barem deset puta razmislio prije nego bi se odlučio na tako nešto. Sama žurba da se sukob što prije počne ukazuje da tu nisu čiste namjere bile posrijedi.

infuzija
13.04.2008., 01:42
28 septembar 2007 Godine 1993. na području Bosanske krajine počeo je sukob između pripadnika Armije BiH i vojske takozvane Autonomne pokrajine Zapadne Bosne. Alija Feriz iz Velike Kladuše jedna je od na desetine žrtava tog rata koji je okončan 1995. godine. Feriz je za Justice Report ispričao kako je počeo ovaj rat u gradu gdje je on živio, te kako je preživio logor u kojem je bio zatočen.

Zabilježila: Aida Alić

“Rat me je zatekao kao sportistu u Velikoj Kladuši. Do rata sam bio golman u Nogometnom klubu ‘Krajišnik’ – govorili su, jedan od najboljih svih vremena u Velikoj Kladuši. Nudili su mi da potpišem za ‘Dinamo’, ‘Zvezdu’ i ‘Želju’, ali s njima nisam našao zajednički jezik.

Kada je rat počeo, mobilisan sam i bio pripadnik Petog korpusa Armije Bosne i Hercegovine (ABiH), ali sam ubrzo demobilisan, zajedno sa drugim vojnicima koji su imali preko 35 godina, jer nije bilo dovoljno pušaka.

Velika Kladuša je u to vrijeme bila mirna zona. Ovdje se Peti korpus odmarao nakon ratišta. Vojnici bi ostali dva ili tri dana, pa se vraćali nazad na ratište. I tako je bilo skoro sve dok Fikret Abdić nije došao i proglasio Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu (APZB) u septembru 1993. godine.

Neposredno prije, ispred robne kuće u Velikoj Kladuši postavili su sto gdje su se prikupljali potpisi za proglašenje autonomije. Neki su odlazili i po kućama prikupljati potpise. Odbio sam potpisati i mislim da je to bio razlog da me privedu više puta u narednom periodu. Uprkos svemu što su mi radili, nisam htio preći na tu stranu, uzeti pušku i pucati na rođenog brata i druge koje znam.

Vojna i civilna policija, te oni koji su ispitivali, dolazili su mojoj kući i maltretirali mene i moju porodicu. Znali su doći u tri sata u noći, sve pretresti i govoriti ‘daj snajper, daj radiostanicu i dokumente’... A nizašto.

U novembru ili decembru 1993. godine su me odveli prvi put, navodno na ispitivanje. Zadržan sam 72 sata. Poslije sam odvođen ponovo. Obično su me zadržavali tri dana, nekada i 21, pa puštali i opet privodili. Bio sam maltretiran na sve moguće načine. Premlaćivali su me tako da su se oni koji me vide hvatali za glavu od užasa kako sam izgledao. Mislim da sam ukupno deset puta odveden. Svaki nalog za privođenje potpisivali su Ibrahim Đedović, tadašnji ministar policije, koji je bio glavni za vojsku, policiju i logore, i njegov zamjenik Irfan Saračević.

Nakon rata, Ibrahimu Đedoviću je suđeno, ali je oslobođen optužbi za sudjelovanje u ratnim zločinima počinjenim nad civilima i pripadnicima ABiH tokom 1993. i 1994. godine.

Odvođen sam i vraćan ko zna koliko puta, dok me 11. juna 1994. godine nisu odveli u logor Drmeljevo, koji je bio smješten u istoimenom naselju na području Velike Kladuše. Tu sam ostao dva i po mjeseca.

Prva četiri dana kada su nas zatvorili u logor, nisu nam dali ni hrane ni vode. Ljudi su morali svoju mokraću piti; a na istom mjestu gdje smo bili zatvoreni, vršili smo i malu i veliku nuždu. Ta četiri dana su nas dobro koštala.

Petog dana je na nas 400 logoraša došlo 10 kruhova i jedna ili dvije tegle marmelade. Crveni križ je došao šesti dan u logor, i tada su nas popisali. Od tog momenta mi smo bili bezbjedni. Crveni križ je donosio namirnice pripadnicima policije koji su čuvali logor da nam prave hranu, tako da smo dva puta na dan dobivali kuhanu hranu.

Poslije su nam žene koje su tada bile zatočene s nama, pričale da je u hrani koja je dolazila u loncu bilo puno crva, tako da su one to morale skidati i onda nama davati da jedemo.

U logoru je najmlađa osoba bilo dijete od tri dana. Tamo su žene tukli, premlaćivali i silovali. Znam da je Ćazim Behrić, upravnik logora Drmeljevo, žene silovao.

(Na zahtjev Kantonalnog suda Bihać, u novembru 2006. godine Federalno ministarstvo unutrašnjih poslova je raspisalo potjernicu za Ćazimom Behrićem zbog učešća u ratnim zločinima protiv civilnog stanovništva na području Velike Kladuše op.au).

Logor je bio smješten u fabrici konzumnih jaja, i tu smo svi spavali na betonu jer na početku nije bilo ćebadi. U tom periodu je bilo hladno vrijeme i padala je kiša, tako da smo mi, kada bismo izašli van, čupali travu, koju smo kasnije stavljali ispod sebe da nam bude toplije. S dolaskom Crvenog križa dobili smo ćebad i tada nam je bilo lakše.

Sjećam se da je jednom došao zloglasni Sakib Dautović, koji je bio u specijalnoj policiji Fikreta Abdića, sa Senadom Mitkovićem, Senadom Čauševićem i nekim šoferom iz Trnova.

(Federalno ministarstvo unutrašnjih poslova je u aprilu 2007. godine, na zahtjev Kantonalnog suda u Bihaću, raspisalo potjernicu za Sakibom Dautovićem zbog učešća u ratnim zločinima protiv civilnog stanovništva na području Velike Kladuše, op.a.)

Ušao je u halu u Drmeljevu, gdje je bilo 400 logoraša. Naredio nam je da stanemo s jedne i druge strane, tako da se ni muha nije čula. Prozvao je nas 12 – bilo je doktora, inžinjera, profesora, advokata... i ja među njima. Tada su nas htjeli voditi na strijeljanje.

Sreća pa je tog momenta, dok smo izlazili iz logora, ulazio Crveni križ, i nisu nam to uradili. Ali su nas onda odveli u dispanzer prekoputa tvornice stočne hrane u Velikoj Kladuši. Mislim da im je tu bila komanda, jer Stari grad tad još nije bio završen.

Tu su nam sve oduzeli – pare, kaiševe, pertle... i onda nas odveli u mrtvačnicu, četiri sa četiri metra, bez prozora i zraka. Iste večeri je došao vojnik i upitao ko od nas nije dao izjavu, i onda su izveli Muju Milaka, koji je stajao prvi do vrata. Nije prošla ni minuta kada smo čuli strašan vrisak. Ledila nam se krv u žilama. Nakon 10 minuta su ga uveli ponovo, bio je sav isprebijan. Pao je na pod i počeo izdisati. Tada su mu dvojica logoraša izvadili jezik, onda je došao sebi, i tako je ostao živ.

Mene su prozvali sedmog. Odveli su me u prostoriju u kojoj je bilo oko 10 vojnika koji su napravili špalir.

Tukli su me drvenim palijama od lopate, bilijarskim štapovima, palicama i nogama. U početku me nisu mogli oboriti jer sam bio jak, ali me jedan udario na nezgodno mjesto i tad sam pao.

Jedan od njih me uhvatio za kosu i počeo udarati od pod, ali sreća pa sam uspio ruku staviti tako da glavom nisam udarao o pod. Vidio sam da je pjenio i govorio ‘ovako tuče Fikretova policija’. Tada sam pao u nesvijest, i kada sam došao sebi, bio sam sav mokar.

Njihov šef je tada rekao ‘nastavi dalje’ i oni su nastavili tući. Ponovo sam pao u nesvijest, i kad sam progledao, vidio sam da sjedim kraj zida. Onda im je šef ponovo rekao ‘nastavi dalje’, i nakon što sam se ponovo onesvijestio, rekao je da me odvedu nazad u mrtvačnicu.

Dvojica vojnika su me odnijeli do mrtvačnice i tu ostavili. Nekoliko minuta kasnije vrata su se ponovo otvorila i Senad Mitković je rekao da ponovo izađem. Tog momenta mi je bilo najgore.

Naredio mi je da stanem uza zid raširenih ruku. Počeo me je tući po leđima, po bubrezima najviše. Tukao me je sve dok nije došao Latić, koji je, mislim, bio komandir specijalne policije i koji mu je rekao da prestane. Poslije sam onda ponovo vraćen u mrtvačnicu.

Nakon dva dana odveli su nas u toalet, i kada sam se vidio u ogledalu, odmah sam zaplakao. Bio sam potpuno izobličen, izudaran i nije bilo mjesta na tijelu koje nije bilo crno. Petog dana su nas vratili u Drmeljevo, gdje nas logoraši nisu mogli prepoznati i nisu vjerovali da smo to mi.

Dok smo bili u logoru u Drmeljevu, svakodnevno su nas pripadnici specijalne policije odvodili na kopanje rovova, na prvu liniju. Jednom smo na deset dana odvedeni da kopamo rovove na liniji razgraničenja, i tada smo spavali na zemlji, u šumi.

Na prinudnim radovima morali smo raditi najgore poslove po gradu. Morali smo mesti, i kad bi oni nailazili, pljuvali su nas i psovali. Kada su nas odvodili u Stari grad, morali smo praviti grudobrane od pijeska i čistiti ulice.

Pred samo zatvaranje logora, Sakib Dautović je ponovo došao sa svojom ekipom i odveli su nas na Stari grad da krčimo šumu, kako bi oni imali pregled da ih ne bi neko napao. Tada nam je naređeno da trčeći vučemo granje niz brdo, i onda, ponovo trčeći, idemo po novu turu.

U jednom trenutku su nam rekli da je došao ručak. Dautović je odjednom došao i rekao: ‘Oni nisu gladni, oni su već jeli’, i naredio da vrate hranu. Tada je uzeo kanister vode i prosipao od jednog do drugog logoraša. Pitao nas je da li je neko žedan, ali mi nismo smjeli reći iako smo bili strašno žedni jer je bio august. Nakon toga smo morali nastaviti dalje raditi.

Kada smo se vratili u logor, otišli smo do Ćazima Behrića, koji je bio upravnik logora, i rekli mu da više nećemo raditi pa makar i glavu zbog toga izgubili. Sutradan je ponovo došao Dautović i uzeo 15 starih ljudi.

Od njih smo saznali, kada su se vratili, da je Dautović Rasima Erdića ubio puškom, i to ne da je ispalio metak, nego ga je jednostavno tukao dok nije izdahnuo. Ovi drugi su došli svi isprebijani, tako da smo ih morali u ćebadima iznositi iz kombija. Ja ne znam otkud tolika mržnja i gnjev jedan prema drugom.

Logor u Drmeljevu je posjetio i Tadeusz Mazowiecki, i tada je poslao pismo Fikretu Abdiću u kojem mu je rekao kakvo je stanje u logoru. Iste večeri je Fikret na radiju najgore pričao o njemu, nazivajući Mazowieckog šarlatanom.

(Tadeusz Mazowiecki je bio specijalni izvjestitelj UN-a o stanju ljudskih prava u bivšoj Jugoslaviji, op.a.)

Grupu od deset logoraša u kojoj sam bio i ja, 18. augusta 1994. godine, kada se logor rasformirao, prebacili su u civilni zatvor u Velikoj Kladuši. Tri dana poslije, Peti korpus je ušao u Kladušu i mi smo ujutro oko šest sati oslobođeni.

Nakon 146 dana u logorima, bio sam slobodan. Od 120 kilograma, koliko sam imao prije rata, spao sam na 58 kilograma.

U Velikoj Kladuši nisu samo logoraši ogorčeni, nego i demobilisani borci, ratni vojni invalidi te porodice šehida. Svi su oni razočarani jer tužilaštvo nijednog zločinca nije procesuiralo, a bilo bi vrijeme nakon 12 godina. Voljan sam dati dokumentaciju koju imam samo da počnu procesuirati.

Najgore je što logoraši umiru, a s njima i istina. Oni nisu doživjeli da jednog dana vide da će pravda pobijediti.


U Velikoj Kladuši danas ja druga nemam i trenutno sam najomraženija osoba. Teško je živjeti s ljudima koji su činili ratne zločine. Njima je krivo što ja sad hoću da izađem sa istinom na vidjelo.”

Autonomnu pokrajinu Zapadnu Bosnu (APZB) uspostavio je Fikret Abdić, prijeratni biznismen i političar, na svoj rođendan, 29. septembra 1993. godine, nakon što je preuzeo vlast u Velikoj Kladuši. Sam čin proglašenja APZB-a bio je protivan Ustavu Republike BiH, a pokrajina nikada nije dobila međunarodno priznanje. U oktobru 1993. Abdić je sa Radovanom Karadžićem u Beogradu potpisao “Deklaraciju” kojom se obavezuju na mir, te s Matom Bobanom u Zagrebu “Zajedničku izjavu” o suradnji i priznanju.
Pripadnici Narodne odbrane (NO) APZB-a su učestvovali u hapšenju i zatvaranju Bošnjaka u logore formirane na području koje je obuhvatala APZB, dijelove općina Velika Kladuša i Cazin. Logore na tom području posjetio je specijalni izaslanik UN-a za ljudska prava Tadeusz Mazowiecki 1994. godine i u svom izvještaju upućenom Abdiću ukazao je na neprihvatljive uvjete u kojima se nalaze zatočeni muškarci i žene, premlaćivanja logoraša i odvođenja na prinudne radove, te zahtijevao oslobađanje svih civila koji su bili protivpravno zatvoreni.
Vojna akcija “Oluja”, koja je vođena tokom 1995. godine na području Bosanske i Hrvatske krajine, označila je i kraj postojanja APZB-a. Nakon “Oluje” Abdić odlazi u Hrvatsku, gdje započinje privatni posao.
Više javno tužilaštvo u Bihaću je 1996. godine podiglo optužnicu protiv Abdića zbog ratnih zločina počinjenih na području Bihaća, Bužima, Cazina i Velike Kladuše, ali, pošto posjeduje državljanstvo Republike Hrvatske, nije isporučen pravosudnim organima BiH, nego mu je suđeno pred Županijskim sudom u Karlovcu. Nakon dugotrajnog suđenja, proglašen je krivim i 2005. godine osuđen na 15 godina zatvora.
Pred Kantonalnim sudom u Bihaću od 1992. do 2007. godine procesuirano je osam osoba koje su, kao pripadnici NO-a APZB-a, počinile zločine nad civilnim stanovništvom i ratnim zarobljenicima sa područja Velike Kladuše i Cazina.


Priču Alije Feriza zabilježila je Aida Alić, novinarka Justice Reporta. aida@birn.eu.com

infuzija
13.04.2008., 01:46
toliko o" sabirnim centrima"
A za generala sam ti reko ja to ne opravdavam i ako je bilo( mada ne vjerujem) sto do sad nije uhapsen.
Koliko znam nije u bijegu i na raspolaganju je .
A ono oznaceno crvenim ti je ujedno i objasnjenje zasto ste napadnuti od Armije BiH.
Ubuduce nemoj mijenjati teze,nije Dudak to samoinicijativno uradio vec po naredjenju predsjednistva BiH.
Mada ti to znas samo se pravis blesav.

13.04.2008., 02:06
Matematika ti je pogrešna malo.

Sarajevo je držano pod opsadom od 5. aprila 1992. godine pa sve do 29. februara 1996. godine, iako je tada već rat zvanično bio završen.
Nemoj nikada više, ni ti a ni iko drugi, da na pravdi Boga dovodiš u pitanje opsadu Sarajeva i sve ono kroz što je ovaj grad prošao za to vrijeme.
Tako vrijeđaš svakog istinskog građanina ove zemlje.

I postoji razlika u pregovorima i u otvorenom savezništvu sa onima koji ubijaju tvoj narod. Pa ti prijatelju skontaj da je "apzb" bila SAVEZNIK zločincima koji su klali po Krajini i drugim mjestima.
Ti to naravno znaš odlično jer si pametan, ali u nekim situacijama je bolje praviti se glup zar ne?

Štaje, nema više Richmond i ostalo? OK

Ne dovodim ja u pitanje opsadu Sarajeva i koliko je ona trajala. Ti si napisao da je Dudaković napao APZB zbog četverogodišnje opsade Sarajeva. Ja samo tvrdim da je od početka rata do napada na APZB prošlo samo 1,5 godina. Tako da ovaj argument pada u vodu.

Ako znaš za klanja po Krajini, trebalo bi da me podsjetiš našta stvarno misliš. Ako si moje reakcije dobro pročitao, vidjećeš da ja ne bježim od bilo čega. Spomenuo sam klanje u akciji Tigar, ako nisi primijetio.

revan
13.04.2008., 02:08
Mislim da je infuzija sve rekao ovim zadnjim postom o takozvanoj "apzb" i "narodnoj odbrani".
Osramoćeni ste do kraja života i niti jedan normalan čovjek bez obzira na vjeru vas ne može prihvatati.
Odbačeni i osramoćeni trebate ostati do kraja života, jer bolje i ne zaslužujete.
Samo budite sretni što Bošnjaci nisu Albanci, jer bi u tome slučaju zasigurno onog dana kada je oslobođena Velika Kladuša visili sa obližnjeg drveća.

revan
13.04.2008., 02:11
Matematika ti je pogrešna malo.

Sarajevo je držano pod opsadom od 5. aprila 1992. godine pa sve do 29. februara 1996. godine, iako je tada već rat zvanično bio završen.
Nemoj nikada više, ni ti a ni iko drugi, da na pravdi Boga dovodiš u pitanje opsadu Sarajeva i sve ono kroz što je ovaj grad prošao za to vrijeme.
Tako vrijeđaš svakog istinskog građanina ove zemlje.

I postoji razlika u pregovorima i u otvorenom savezništvu sa onima koji ubijaju tvoj narod. Pa ti prijatelju skontaj da je "apzb" bila SAVEZNIK zločincima koji su klali po Krajini i drugim mjestima.
Ti to naravno znaš odlično jer si pametan, ali u nekim situacijama je bolje praviti se glup zar ne?

Štaje, nema više Richmond i ostalo? OK

Ne dovodim ja u pitanje opsadu Sarajeva i koliko je ona trajala. Ti si napisao da je Dudaković napao APZB zbog četverogodišnje opsade Sarajeva. Ja samo tvrdim da je od početka rata do napada na APZB prošlo samo 1,5 godina. Tako da ovaj argument pada u vodu.

Ako znaš za klanja po Krajini, trebalo bi da me podsjetiš našta stvarno misliš. Ako si moje reakcije dobro pročitao, vidjećeš da ja ne bježim od bilo čega. Spomenuo sam klanje u akciji Tigar, ako nisi primijetio.

Šta? Nema komentara o savezništvu. Jel to malo nezgodna tema?
Što se tiče Američkog građanskog rata, mislim da smo i ti a i ja rekli šta mislimo o tome tako da nema svrhe to dalje spominjati. No ako ti imaš još šta za dodati, samo izvoli.

13.04.2008., 02:39
28 septembar 2007 Godine 1993. na području Bosanske krajine počeo je sukob između pripadnika Armije BiH i vojske takozvane Autonomne pokrajine Zapadne Bosne. Alija Feriz iz Velike Kladuše jedna je od na desetine žrtava tog rata koji je okončan 1995. godine. Feriz je za Justice Report ispričao kako je počeo ovaj rat u gradu gdje je on živio, te kako je preživio logor u kojem je bio zatočen.

Zabilježila: Aida Alić

Ovakvih svjedoka ima kolko hoćeš. Najbolji su oni koji su imali degenek jer oni mogu nadogradnjom optužiti svakoga kao što se da vidjeti na sudjenju Šešelju. Ja lično za dotičnog gospodina nisam ni čuo ali Feriz ni nije prezime iz Velike Kladuše. A takav sportski potencijal koji je imao 120 kg i ne može biti nego Mr. Boombastic.

Muju Milaka sam u ratu zadnji put vidio 20 augusta 1994. Radio je na održavanju puteva i bio je dobro pocrnio od sunca. A bio je i mršaviji nego kad su ga smijenili sa položaja glavnog direktora Agrokomerca krajem prošle ili početkom ove godine.

Da se ne pravimo ludi, svi ti dotični logoraši su bili zatočeni iz prostog razloga što se nisu odazvali pozivu na mobilizaciju što je bila uobičajena praksa u to doba u cijeloj BiH. Kopanje rovova od strane onih koji su odbijali poziv za mobilizaciju nije ništa novo.

U situacijama gdje su oni koji izbjegavaju vojnu obavezu zatočeni nije mi teško zamisliti da ponekad dodje i do degeneka. Posebno kad se situacija na ratištu nepovoljno odvija. Stvarno sramota što se APZB nije služila demokratskim metodama koje je koristio Atif Dudaković. Pošto si spomenuo akciju Tigar 94 i kako je mučenje i ubistvo autonomaša i vožnja njihovih leševa kroz Bihać možda izazvano "sabirnim centrima", moram te informirati da su ovi "sabirni centri" upravo nastali nakon akcije Tigar.

Tadeuš Mazovjetski se nije baš pokazao kao osoba od integriteta. Fikret Abdić ga je pozvao na radio da predstavi svoj tzv. izvještaj narodu Zapadne Bosne preko Radio Velkatona. Nakon što je počeo njihov razgovor na radiju vrlo brzo je Mazovjecki počeo tražiti da on i Abdić nastave razgovor iza zatvorenih vrata. Meni je bilo očigledno da nije imao šta da kaže. Jer šta ga je moglo pokolebati u tome da kaže ako je išta imao da kaže?

13.04.2008., 02:45
Šta? Nema komentara o savezništvu. Jel to malo nezgodna tema?
Što se tiče Američkog građanskog rata, mislim da smo i ti a i ja rekli šta mislimo o tome tako da nema svrhe to dalje spominjati. No ako ti imaš još šta za dodati, samo izvoli.

Ti si rekao "saveznik zločincima" bez da si i jedan zločin pomenuo. Ako je pitanje bilo jesmo li se u odredjenim situacijama zajedno sa Srbima ratovali, odgovor je da.Htjeli smo da oslobodimo Veliku Kladušu iz koje smo bili istjerani.

peace
13.04.2008., 03:24
Cisti primjer kako jedna tema moze otici u 3pm, jer je moderator ne zna ocuvati u svom naslovu kako i treba, narocito sto se javljaju nekakvi cetnici koji pametuju jel bilo agresije, odbrane ili oslobadjanja grada.

Pa kad je takva tema. On je pozvao čak i učesnike drugih vojski da kažu svoje vidjenje. Što se to tebi ne svidja to je druga stvar.

Kakva tema? Tema je najopasnije bitke Sarajevo i BiH, a ne karakter rata, ko je agresor, ko je cetnik, jel jedan grad oslobodjen ili je zauzet(ko to dopusti uopste da se razgovara o tome, mozda je za vas i Srebrenica oslobodjena), dakle tema je od neke 2-3 stranice otisla u nepoznatnom pravcu.

infuzija
13.04.2008., 14:33
Nemam vise zivaca da se stobom natezem odoh da gu°°m
posebno si me dojmio onim komentarom o gospodinu Tadeusu Mazovjeckom-i onim komentarom o sportisti od 120 kila.Pasa moj covjek je lijepo naveo da je bio golman.
Kao sto rekoh odoh g....
A tebi savjet onako prijateljski idi na forum Krajinaforce pa se tamo lijepo dopisuj sa svojim saborcima i ubjedjujte jedni druge u svoje ideale i da je samo sto vi znate istina.

To je znači nova generacija golmana koji brane svojom širinom umjesto da skaču na loptu i bacaju se.

A mogu ti reći da si me malo razočarao. Pa ti si bio taj koji je govorio da ja trebam da p....šem na ovom postu. A ja kao Musliman slabo imam šta da tražim na Krajina force...

-ne mora covjek biti sirok da bi imao 120 kila moze biti i visok a ako to nemozes da skontas onda je to samo pokazatelj tvoje sirokoumnosti
-rekao sam da pises o bitkama a ne o najvecim propagandnim dometima srne
-ti kao musliman-autonomas treba da ides na one forume gdje su tvoji suborci a to ti je onaj cetnicki forum Krajina force
I kao sto ti gore navedoh nemam vise sta da se ubjedjujem stobom zato gibanica moj haj ti lijepo tamo gdje tvoje misljenje o proteklom ratu prihvataju,bezveze dizes tenzije ovdje.

Tamo na krajina force mozes prenositi vijesti sa srne od jutra do sutra.

14.04.2008., 20:20
Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.

Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.

Nema problema, Infuzijo, ali mislim da se ne bi baš uklapalo u temu.Strelok bi izgleda htio da se odredjena dogadjanja u ratu prikažu kao herojska djela. Slično kao onih, ako se dobro sjećam, 7 neprijateljskih ofanziva u drugom svjetskom ratu. Kad sabereš i oduzmeš, partizani su sve vrijeme bježali, ili kako kaže njegova visost iz Alana Forda: strateški uzmicali a kad se situacija u svijetu okrenula protiv Nijemaca, partizani su pobijedili. Samim tim što su Nijemci bježali. A kad bi tražio odlučujuću bitku partizana, ne bi je našao ni da je mikroskopom tražiš.


Bihaćki okrug je spašen akcijom Oluja 1995. Akcijom za koju i sam general Gotovina kaže da je orkestrirana iz Amerike. Amerikanci su tu postigli dvije stvari: Hrvatima su dati obavještajni podaci, a Amerikanci su uništili na samom početku komandni centar RSK. Drugo, osigurano je da se Srbija ne umiješa.

Tema je bila : najopasnije bitke.Ja tvrdim da ih u bihaćkom okruženju nije bilo. Da li ih je negdje drugo bilo u BiH, ne znam ali sumnjam. Da bi se dokazalo da je neka nazovi bitka stvarno bila bitka, trebalo bi isključiti američki faktor. A to neće biti baš lako za učesnike foruma.


Nikakve herojske predstave Tufahija već priče realnog doživljavanja pojedinaca..Od herojskih bajki se ježim,činjenice volim slušati koliko god ugodne ili neugodne bile.Da ne duljim odviše,glede partizana,Visosti nemoj mene navlačit na reakciju ,odviše sam se naslušao priča od strane preživjelih i staročetnika,par ustaša,a vjerovao ili ne čak i trojice njemaca(jedan bijaše sturmfuhrer-komandir čete od 180 ss-ovaca pješadinaca)iz negdašnje Kažnjeničke pukovnije SS-a koja je ,pod Skorzenyevim vodstvom trebala uloviti Starog Lisca u Drvaru.Nadalje,pješadijske fajtove partizana vs.njemaca ovdašnje jediničice nikad nisu dostigle ni po žestini ni po vještini borbe,da ne detaljišem,bilo ih je podosta,samo se zarovi u web-arhive njemačkog govornog područja ili njiohove engleske inačice.Nema tu mitologije jer su ginuli ko marva i jedni i drugi,a kasnije stiliziranje je tipično za sve vojske nakon rata.

Za Gotovinu je tačno,kao i za ono što je izjavio ..za to ne treba biti politički strateg ili obavještajac.
nejse... :mrgreen: ajmo dalje...

14.04.2008., 20:36
Ah,da ...odmetlano je 7-8 postova prepucavanja između Tufahije i Infuzije,hebiga razvodnili ste temu sa dokazivanjem ovog i onog,pa ne zamjerite.dakle,lične demone na stranu.dajte opise,priče i lična iskustva iz kojih će svako izvlačiti svoje zaključke.Temu sam zamislio kao izlaganja pojedinaca a ne kao polemiku,dakle pustite mi sad Babo vs.Dudak i slično.Od Bihaća i pegle sa autonomijom kontra Korpusa,zaboravismo Sarajevo,Mostar i slično.
Tufahija kako ste dolazili do hrane,kakva je atmosfera bila u Kladuši,liječenje izvlačenje,kriminal itd.Gdje je najviše pucalo ,po tvojim sjećanjima?.

Infuzija,znam gdje si šta si prodevero,imaš li u sjećanju pokojnog Vinka Šamarlića,uništavanje tenka na Vrbanji,Stupsko ludilo i Žuč?
Opiši momke sa spota Vojnik sreće....Sjećaš li se Kristijana Ivelića i njegove ekipe...to se traži u priči..

za HVO i VRS takođe,ako ima neki od njih nek se javi...
Uvrede i ostala s..nja lete u kontejner,čisto da podsjetim. :mrgreen:

ex ja
14.04.2008., 22:54
E pa sad......Treskavica, Babin Zub nije mi ni sada jasno zasto smo se otimali za to??
Ja sam bio pripadnik VRS-e i nekoliko puta sam bio na tom podrucju... Uzas, Od Trnova do Linije fronta dobrih 4 sata peske uzbrdo, moral i ako ga ima mora pasti posle toga. Secam se 94", negde u junu, Preziveli smo napad (moram da odam priznanje
drugoj strani) i mislim da sam se tada prvi put uplasio za vreme rata.. Sve u svemu ne bi detalje pricao ali tada smo izgubili nekoliko vojnika i dosta ranjenih. Toliko za sada.............

infuzija
14.04.2008., 23:06
E pa sad......Treskavica, Babin Zub nije mi ni sada jasno zasto smo se otimali za to??
Ja sam bio pripadnik VRS-e i nekoliko puta sam bio na tom podrucju... Uzas, Od Trnova do Linije fronta dobrih 4 sata peske uzbrdo, moral i ako ga ima mora pasti posle toga. Secam se 94", negde u junu, Preziveli smo napad (moram da odam priznanje
drugoj strani) i mislim da sam se tada prvi put uplasio za vreme rata.. Sve u svemu ne bi detalje pricao ali tada smo izgubili nekoliko vojnika i dosta ranjenih. Toliko za sada.............

Znas li ista o Djokinom tornju
Znam da je nama ispod bio djehenem ili pakao pa me interesuje kako je bilo gore na vrhu.

ex ja
14.04.2008., 23:14
E pa sad......Treskavica, Babin Zub nije mi ni sada jasno zasto smo se otimali za to??
Ja sam bio pripadnik VRS-e i nekoliko puta sam bio na tom podrucju... Uzas, Od Trnova do Linije fronta dobrih 4 sata peske uzbrdo, moral i ako ga ima mora pasti posle toga. Secam se 94", negde u junu, Preziveli smo napad (moram da odam priznanje
drugoj strani) i mislim da sam se tada prvi put uplasio za vreme rata.. Sve u svemu ne bi detalje pricao ali tada smo izgubili nekoliko vojnika i dosta ranjenih. Toliko za sada.............

Znas li ista o Djokinom tornju
Znam da je nama ispod bio djehenem ili pakao pa me interesuje kako je bilo gore na vrhu.


Pa koliko znam "djokin toranj" je sa druge strane, odnosno od pravca Kalinovika........
Nisam bio tamo, ali sam cuo je i tamo bilo teskih okrsaja....

Najgore u tom paklu je sto nije bilo mirnih dana, kada nema "kontakta" sa drugom stranom onda je borba sa divljim svinjama
i poskocima koji reaguju na detonacije......... svaki dan uzas.

infuzija
14.04.2008., 23:23
Znam gdje je Djokin toranj dabogda ga nevidio ja vise nikad u zivotu.
Nego reci mi jesi li bio jos negdje osim na babinom zubu.
Mozda smo se negdje sreli preko nisana :D :D :D

ex ja
14.04.2008., 23:26
Znam gdje je dabogda ga nevidio ja vise nikad u zivotu.
Nego reci mi jesi li bio jos negdje osim na babinom zubu.
Mozda smo se negdje sreli preko nisana :D :D :D


Pa jesam: ako te interesuje okolina Sarajeva: Ilijas, Mijatovica Kosa, Otes...........

Pa mozda smo se i sreli :)

infuzija
14.04.2008., 23:31
Znam gdje je dabogda ga nevidio ja vise nikad u zivotu.
Nego reci mi jesi li bio jos negdje osim na babinom zubu.
Mozda smo se negdje sreli preko nisana :D :D :D


Pa jesam: ako te interesuje okolina Sarajeva: Ilijas, Mijatovica Kosa, Otes...........

Pa mozda smo se i sreli :)

Otes je bio pakao,to ko je prezivio sjecace se do kraja zivota.Bit ce da smo se tamo sreli :)
dobro ste bili krenuli,da ne bi onih crvenih strijela imali bi stupsku petlju

infuzija
14.04.2008., 23:34
Kladanj 1994???Jesi li bio tamo?
Znam za Bele vukove da su bili sa suprotne strane.

ex ja
14.04.2008., 23:38
Beli Vukovi su Zvornicka brigada, nisam pripadao njima , nisam bio tamo

14.04.2008., 23:43
Tufahija kako ste dolazili do hrane,kakva je atmosfera bila u Kladuši,liječenje izvlačenje,kriminal itd.Gdje je najviše pucalo ,po tvojim sjećanjima?.

Baš mi je drago da se i o ovome postavlja pitanje. Dakle, do hrane se dolazilo na razne načine. U početku smo naravno dobijali jaja i pilića da smo se davili u tome. Naravno, to se vremenom istopilo tako da je pokrenut šverc. Sam kladuški prostor je bio okružen sa tadašnjom SAO Krajinom.Ja mislim, nisam siguran ali mislim, da do sukoba izmedju Kladušana i krajiških Srba nije dolazilo jer je zvanično Kladuša bila u BiH a Krajina u Hrvatskoj, tako da se vjerojatno bilo koja akcija sa bilo koje strane ne bi tolerisala od medjunarodne zajednice. Još jednom, to je moje tumačenje.

Samo jednom je došlo do napada krajiških Srba. Bilo je nekakvo selo koje se zove Bosanska Bojna. Tu je prije rata valjda srpsko stanovništvo živjelo u većini. Medjutim, pozadinu zbivanja smatram zanimljivom. Prije tog napada šverc je naravno cvjetao. Litra ulja 20 maraka, vreća brašna 100 maraka,kila kahve 25 maraka i što je mene posebno zanimalo, šteka cigara 25 maraka. To je bio nekakav prosjek. Ako bi cijene počele padati, začula bi se pucnjava sa srpske strane a kod nas bi zasvirale sirene zbog kao aviona. Sutradan bi se cijene vratile na "normalan" nivo.
Prije tog napada, cijena šteke cigara se polako spustila na 11 maraka. Nakon toga je uslijedio napad Srba iz tzv. UNPA zone, kratko nakon toga stigli su iz Bihaća vojnici petog korpusa koji su zametnuli bitku sa četnicima, sa Šarganom na čelu. Kakav je efekat bitke u vojnom poigledu bio, ne znam jer nisam bio na tom dijelu. Ali cijena cigara se vratila na 25 maraka šteka.

Na pijaci u Kladuši moglo se naći od igle do lokomotive. A sve je to opet stizalo iz Bihaća, najčešće iz srpskih kuća odakle su Srbi pobjegli i u koje su se uselile izbjeglice iz recimo Peterovca,Krupe, Sane i sl. Po čemu to sudim, ja sam išao u srednju školu u Bihaću. Profesor geografije je bio nekakav Makedonac. Na pijaci se moglo kupiti i knjiga koje bih ponekad kupovao jer je bilo dosta vremena za čitanje. Kakvo je moje iznenadjenje bilo kad sam vidio posvetu iz koje ispada da je taj Makedonac tu knjigu dobio. Imao sam par puta priliku otići autobusom u Bihać. Fino se voziš, autobus pun ljudi, svira Dragana Mirković, nikakvih stvari. A kad bi se vraćao u Kladušu, to nema čega ljudi ne nose: slike, WC šolje, cvijeće, televizore, ma sve.

Kakva je atmosfera bila, pa dugo vremena mobilizacija nije baš bila stroga. Ja sam bio radnik Agrokomerca, primao sam platu na čekanju od 1000 šilinga (nekih 120 maraka) mjesečno, ja i žena. Ništa se ne radi a vremena koliko hoćeš. Čitanje, kartanje, šah cijeli dan i noć. Alkohola nije bilo jer se zadnje popilo u septembru 1992. Priznajem, prilično opuštena atmosfera u odnosu na Sarajevo 1992. jedini pravi zračni napad je bio na neki aerodrom u nastanku , mislim da je bilo na području Male Kladuše. Od toga aerodroma ništa nije postalo.

S druge strane, na Bihać i iz Bihaća se stalno pucalo. Padale su granate po gradu, ljudi ginuli i svakome je život postao nešto što se vrlo lako može izgubiti. Dakle, postojalo je područje gdje se pucalo i područje gdje se švercovalo. Od Srba su se kupovale živežne namirnice, benzin i oružje. Običan svijet je trgovao sa namirnicama i benzinom, a tadašnja vrhuška, znači Mirsad Veladžić i kompanija su kupovali oružje za arapske pare od Srba. Ali, opet prelazim na propagandu.

Struje nije bilo, ja mislim dvije godine dok je vode srećom bilo. Tako je bilo 1992 do negdje augusta 1993 kada je priča o autonomiji sve više maha počela dobivati.

Mogu ti reći, Strelok, da mi se svidja na ovakav način pričati o stvarima. Pričanje o onome što si stvarno doživio daje mi puno ljepši osjećaj nego stalno gledati kako da spustiš nekome s kim se iz ovog ili onog razloga ne slažeš. Volio bih da i drugi učesnici na forumu na isti način pridju ovome.

Korekcija: vidim da su u medjuvremenu počeli.

ex ja
15.04.2008., 00:11
Eto a ovdje u RS za vrijeme rata je bilo svega, i brasna i kafe i cigara. Svaki put kad bi isao na "teren" (malo civilizovanije zvuci) najmanja briga mi je bila hrana i cigarete........

Ne mogu a da ne spomenem anegdotu sa Mijatovica Kose (Rajlovac). Pricam vam ono sto sam cuo od drugih ali provereno je istinito.

Jedno vece sa nase strane covek koji je tan dan dobio sina, javili mu radio vezom je htio da casti odred i posto se prase nije moglo naci, kupio je od nekog mjestanina jagnje, i naravno na razanj..........
U neko doba prilazi rovu covjek sav blijed i trese se i kaze: Ljudi , ja sam Musliman, dosao sam jer sam se opkladio sa svojima da cu doneti od vas but od pecenja. Ostetili smo miris i opkladili se u 2ooo DM , Evo vama 1000, dajte mi but ipustite me molim vas...
Ovi moji zateceni nisu znali sta da rade, mislim bilo ig je na tom mestu 4-orica, covek je mogao ladno da ih pocisti, ili je lud ili ludo hrabar. Daju mu but, caste ga pivom i cigarama i puste ga da se vrati.. O tome dugo nisu smeli javno da pricaju jer verovatno komanda bi drugacije razmisljala :)

Ovo je sigurno potvrdjeno, cak sta vise znam da su se posle rata i sreli negde u Sarajevu na kafi.

peace
15.04.2008., 18:40
Oslobadjanje Vlasica je mozda najveca i najvelicanstvenija akcija RBiH u proteklom ratu.

Medjutim ovo hocu da pitam ovog prethodnika koji spomenu da je bio vojnik 'rs', slazes li se sa tim da je 'vrs'(ili jna) najveci dio ljudstva i oruzja koristila za opsadu Sarajeva, odnosno slazes li se sa mojim misljenjem, da kada bi recimo opet doslo do rata, da bi srpska strana bila u znatno nepovoljnom polozaju, pa ako hoces upravo zbog Sarajeva koje vise ne bi bilo opkoljeno sa svih strana, a sada to ne bi bilo tako, bilo bi znatno vise slobodne teritorije preko kojih bi moglo stizati i ljudstvo i naoruzanje, a i lakse se boriti na 2 linije(dobrinja, trebevic), nego na 50(oko cijelog grada). Takodje da ne spominjem ostale nepovoljne polozaje po 'rs', USK je slobodan skoro cijeli, Mrkonjic skoro opkoljen, a takoreci iza 'rs', nema vise 'rsk' nego Hrvatska na granicama. Dakle slazes li se sa mojim misljenjem, da bi novi rat po 'rs' bio katastrofalan, tacnije i njen kraj?

jerlagicv
15.04.2008., 18:41
@peace

ne skreći s teme

15.04.2008., 20:11
Eto a ovdje u RS za vrijeme rata je bilo svega, i brasna i kafe i cigara. Svaki put kad bi isao na "teren" (malo civilizovanije zvuci) najmanja briga mi je bila hrana i cigarete........

Ne mogu a da ne spomenem anegdotu sa Mijatovica Kose (Rajlovac). Pricam vam ono sto sam cuo od drugih ali provereno je istinito.

Jedno vece sa nase strane covek koji je tan dan dobio sina, javili mu radio vezom je htio da casti odred i posto se prase nije moglo naci, kupio je od nekog mjestanina jagnje, i naravno na razanj..........
U neko doba prilazi rovu covjek sav blijed i trese se i kaze: Ljudi , ja sam Musliman, dosao sam jer sam se opkladio sa svojima da cu doneti od vas but od pecenja. Ostetili smo miris i opkladili se u 2ooo DM , Evo vama 1000, dajte mi but ipustite me molim vas...
Ovi moji zateceni nisu znali sta da rade, mislim bilo ig je na tom mestu 4-orica, covek je mogao ladno da ih pocisti, ili je lud ili ludo hrabar. Daju mu but, caste ga pivom i cigarama i puste ga da se vrati.. O tome dugo nisu smeli javno da pricaju jer verovatno komanda bi drugacije razmisljala :)

Ovo je sigurno potvrdjeno, cak sta vise znam da su se posle rata i sreli negde u Sarajevu na kafi.


Meni pade na pamet,da sam na Vrbanji,ko zna koliko puta lunjao između kuća i penjao se na tranšeje da staroj donesem koju voćku,čak je u Nevesinjskoj bilo onih velikih kuća sa terasama obraslim sitnim crnim slatkim grožđem,okolo one niske višnje,a pod tranzitom stabla šljiva(kod jedne nane su rađale čudesno obilno).Hiljadu puta me neko vidio,i znam da sam mogao biti skinut ko glineni golub,ali ništa...a najdalji rov je bio udaljen 50 metara.I najmorbidnije je bilo što fakat nisam osjećao strah ni nervozu,čak smo se dovikivali sa rajom koja je iza nas sjedila i pušila pred bunkerima.
Ajd sve,ali nije mi jasna ta idiotska opuštenost i ravnodušnost.I dan poslije,dođu valjda šešeljevci na Jevrejsko,šta li,cugaju preko dana,nabiju neku veprovu glavu na kolac i izdignu je ko zastavu i provociraju,te "turci",te "*****e",ovo ono...Ja gledam svoju raju,pričamo nešto,pijemo kafu,stariji igraju remija,ostatak gleda onu veprovu glavu i smije se .Meni je ličilo na neki strip hebi ga.I bilo bi dobro da šešeljevce u neka doba ne prenese alkohol i seljakluk,počne pucat,a na Vrbanji je bilo nemoguće,realno,vidjeti ikog igdje na kontra strani jer je sve bilo manijakalno i paranoično zagrađeno,pregrađeno,prokopano,deke na sajlama,kuće,voćke...I najčešće je to bila kanonada nasumce ispucanih metaka i tromblona za kidanje živaca.
I sutra ujutro nakon smjene,ako nedaj Bože neko nije nastradao,izgledalo je ko da se ništa nije desilo.
Znao sam sa balkona u jedinom haustoru legendarne "crvene" u Beogradskoj,ležati sat vremena i gledat ljude kako nose cekere,tresu stolnjake kroz prozor...i cijelo vrijeme sam imao osjećaj da sam u nekom snu koji je ličio na film Davida Lyncha...Znao sam i da oni gledaju tako nas..nekad je to koštalo života,nekad fiksatora,a nekad ništa..
Imam osjećaj da stotine slika neću zaboravit do kraja života.. :roll:

Nihad
16.04.2008., 03:25
Jedan od ''terena'' kako reče jedan posjetitelj ovog foruma, koji mi je ostao ponajviše u sjećanju iz proteklog rata je preuzimanje linije od 17 krajiške čije su jedinice bile raspoređene na na Vlašiću, tačnije na području Karanovca. Bilo je to početkom aprila 1994. a na ''terenu'' ili mučilištu provelo se nekih dvije sedmice koliko me sjećanje služi.

Sve, od samog odlaska na liniju, pa do samog boravka, u drvenim barakama na Karanovcu, te prinudno povlaćenje sa tih položaja, i konačno odlazak kući, je bilo ono jedno klasično ratno, bolno, i nezaboravno iskustvo. Oko ponoći smo dobili naredbu da se spremimo, sječam se onih ogromnih rusaka, i one ne znam kako se zove male spužvene dekice, koja je visila ispod njih. Cijelu noć proveli smo u kamionu, a onda nekoliko sati pješaćenja, pred zoru konačno smo stigli na Karanovac . Ispred nas Mustafa Palestinac vodi nas od rova do rova i polako preuzimamo liniju od krajišnika. Sjećam se, iz jedne zemunice izlazi na prvi pogled mislio sam da se radi o mladiću kasnije vidim djevojka. Sva u vojnoj maskirnoj uniformi, sa kačketom na glavi, izlazi iz rova u kojem je bila sa još pet šest vojnika.

Prvih nekoliko dana vrijeme nas je služilo, ujutro magla, do podne već sunce progrije, uživali u planinskim ljepotama, a onda drama. Prvo kiša, pa onda snijeg. Desetak dana smo proveli a nismo vidjeli sunca, na pojedinim mjestima napadao je i do metra. Dva sata na na straži, 4 u zemunici, ili starim planinskim kućicama, kako je koga zapalo. Dođeš u kućicu sav mokar promrzo u 12 navečer, u 4 ujutro ponovo na stražu. Nemaš se kad ni osušiti. Ponekad ni vatre nije bilo. Sa *****kom u ruci na straži gledaš u dubinu šume, ništa se ne dešava, snjeg pada noć. Mislim, ni dan danas mi nije jasno šta jedan čovjek sa puškom, promrzo, sav mokar, može uraditi da dođe do nekog ozbiljnijeg napada. Ali eto valjda tako je trebalo i treba.


Da bismo došli do hrane moralo se pješačiti i po nekoliko sati, mijenjali smo se. Najgore je bilo kad se konj natovari manjerkama punim hrane, i kad se vraćamo na položaje na Karanovac bilo je mjesta gdje su nas četnici mogli vidjeti i gdje se pretrčavalo. Jednom tako da li zbog granata ili PAT-a konj se ote i pobježe, u trku sve sa njeg popadalo, u snijegu do koljena, vračaš se nazad tražiš konja, smirivaš ga kako znaš i umiješ, ponovo ga tovariš, i opet polahko nazad.

Bilo je i neslanih šala od strane kuhinje. Jednom su u grah ubacili (iz kojih razloga nemam pojma) tatulu, ili šta već. Taj dan, sasvim slučajno, dijelio sam hranu, išao od rova do rova. Dobar grah miriši li miriši, ko bi mu odolio. Bilo ih je koji su i po nekoliko porcija tražili. I onda nakon nekoliko sati drama. Bio sam u staroj drvenoj planinskoj stračari sa još desetak drugih. Prvo jedan istrča iz kućice, nikom ništa ne govori, jednom, pa drugi put. Neko se smije, drugi ga zezaju. A onda drugi se isto tako žali na bolove u stomaku, i on izlazi ne stiže ni obuću da obuje. I tako jedan po jedan. Svi oni koji su uživali u grahu taj dan, navečer su i po desetak puta izlazili van. Cijelu noć, jecaji, jaki bolovi u stomaku. Odem do druge zemunica da vidim šta je sa drugima, kad u rovu nema žive duše, nigdje nikoga svi vani ''zauzeli busiju''.

Eto, možda se nekome i ne svidi priča, ali tako je bilo, sve to i još dosta drugih stvarih, lijepih i ružnih uspomena, događaja, sve je to bilo dio proteklog rata. Jedna od najgorih noći u proteklom ratu je bila upravo na Karanovcu. Na straži od 12 do 2 navečer, jedva čekaš da se vratiš da se malo zgriješ i odspavaš, kad u tri sata navečer naredba hitno povlačenje sa linije. Sedma muslimanska i 17 krajiška se sa bokova povukli , mi ostali u sredini, ujutro se očeukje da četnici napadnu. Natovarili na sebe sve moguće stvari, čitavu noć proveli u pješačenju, vraćali se u dubinu teritorije. Moral nikad niži, nikakav osjećaj, krivo ti, hladno, sav mokar...

Dva dana mirovanja,a onda iz ko zna kojih razloga opet nazad na iste linije. Dan dva proveli, onda opet priča o povlačenju. Ujutro polahko se pakujemo, niko ne žuri, uzimaš sa sobom koliko možeš ponijeti, pričamo, šalimo se, nas desetak ostalo u jednoj zemunici i još toliko raspoređeno na nekih stotinjak metara linije. Sa lijeve i desne strane i po nekoliko kilometara nigdje žive duše svi se već odavno povukli. Kad scena iz ratnih filmova. Momak iz Breze ,kasnije je poginuo, dobro sam mu znao ime ali sad nema šanse da ga se sjetim, dotrča do naše zemunice :'''Nuno, Nuno četnici''. Nuno je naša legenda, kasnije komadant jedinice, još uvijek živ. Jedan od najhrabrijih momaka kojeg sam ikad upoznao. Sav je vojničina i izgledom i ponašanjem. Tada je bio odgovaran za nas koji smo ostali. Uze osamdesetčetvorku ,traži jednog dobrovoljca da ide sa njim, a do friško iskopanog rova koji je bio zadnji istureni položaj prema četnicima, a ostali što brže to bolje nazad u unutrašnjost slobodne teritorije na nove položaje. Sjećam se priča: Ja imam djecu, ne mogu ja, drugi ovo, treći ono, na kraju da li zbog djećije znatiželje i želje za dokazivanjem (tada sam imao 17 god.) javim se da idem sa njim. Došli do rova, iz unutrašnjosti šume odjekne poneki metak i ništa više. Sav uznemiren uđem u rov, pa izađem, pitam: ''Nuno šta ćemo''? ,pri tome užasno željan da mi više kaže da bježimo. Tako i bi. Kaže Nuno kad pođem pucati bježi. Trčao sam po snijegu, osjećaš kao da se ne pomjeraš sa mjesta koliko god brzo trčao.

Uglavnom sve je dobro ispalo. Povlačenje ili bježanija je sto posto uspjela. Kasnije sporadični pucnji nije bilo nekih ozbiljnijih dešavanja.

Sjećam se još nekih smiješnih scena. Pošto je situacija bila takva kakva je bila, dešavalo se da se na sttraži iznenada ispred tebe pojavi vojnik a ne znaš je li tvoj il' je četnik. Jednom mom prijatelju se to desilo. Ovaj što dolazi kaže ne pucaj naš sam, a ne znajući kako da provjeri kaže mu: Hajde uči kulhuvallahu... :), ovaj uči li uči.

Bilo je zaista svega.

16.04.2008., 21:21
Ima li ko da može opisati čuveni napad tzv."Kornjača",a bijahu dva napada čini mi se( ja bih tu rikno od straha,iskreno).
Da podsjetim...
Sredinom rata u Sarajevu,neki bolesnik iz VRS je nadošao na ideju i pozvao u pomoć Komandu specijalnih jedinica VJ,ne znam jeli u pitanju Niš ili Pančevo,prije će bit ovo prvo.Kratko prije tog "bratskog" zapomaganja,prekodrinski specijalci su dobili vrhunske zaštitne uniforme-pancire za ekstremne uvjete,plaćene preskupo i prilično nedefinisane funkcije, a teške kao sam đavo..od glave do pete oklop( uvijek sam sumnjao da su Srbijance zavalili da ih pomlatimo,jer je u tom užasu od opreme bilo moguće hodati brzinom puža,a i nisu imali podršku srpskih specijalaca ,domaćina).
Vidjeo sam neke loše fotografije sa prikazima istih robota,kako leže blizu Željinog stadiona,u tim čudnim odijelima,a redom su nosili puškomitraljeze.Na Dobrinji opet,na užas raje koja je stražarila i kratila dan,isto su se ukazali nedugo poslije,i jedva zaustavljeni,neko mi ispriča--direktno su gađani tromblonima i obarani ručnim bombama,ali je psihološki efekat bio fakat strašan pri pogledu na njih,osobito na otpornost na kišu metaka.
Zna li iko više opisati ovaj bizarni pokušaj probijanja linije na Hrasnom i Dobrinji?
Ima li neko od VRS-a da je čuo o toj ekipi više od pukih bajki?Zna li neko o kakvom se zapravo oklopu radilo??

jerlagicv
16.04.2008., 21:50
Tzv. "Niški specijalci", a.k.a. "niške Kornjače" bili su u bivšoj JNA obučeni za gotovo sve specijalne vojne akcije, uključujući i padobranske skokove...

Ne znam samo kako su iskakali iz aviona pod punom opremom :mrgreen:

18.04.2008., 13:54
Ima li ko da može opisati čuveni napad tzv."Kornjača",a bijahu dva napada čini mi se( ja bih tu rikno od straha,iskreno).


Meni se čini da su kornjače korištene prilikom zauzimanja Azića.

prekosutra
18.04.2008., 17:16
Eto a ovdje u RS za vrijeme rata je bilo svega, i brasna i kafe i cigara. Svaki put kad bi isao na "teren" (malo civilizovanije zvuci) najmanja briga mi je bila hrana i cigarete........

Ne mogu a da ne spomenem anegdotu sa Mijatovica Kose (Rajlovac). Pricam vam ono sto sam cuo od drugih ali provereno je istinito.

Jedno vece sa nase strane covek koji je tan dan dobio sina, javili mu radio vezom je htio da casti odred i posto se prase nije moglo naci, kupio je od nekog mjestanina jagnje, i naravno na razanj..........
U neko doba prilazi rovu covjek sav blijed i trese se i kaze: Ljudi , ja sam Musliman, dosao sam jer sam se opkladio sa svojima da cu doneti od vas but od pecenja. Ostetili smo miris i opkladili se u 2ooo DM , Evo vama 1000, dajte mi but ipustite me molim vas...
Ovi moji zateceni nisu znali sta da rade, mislim bilo ig je na tom mestu 4-orica, covek je mogao ladno da ih pocisti, ili je lud ili ludo hrabar. Daju mu but, caste ga pivom i cigarama i puste ga da se vrati.. O tome dugo nisu smeli javno da pricaju jer verovatno komanda bi drugacije razmisljala :)

Ovo je sigurno potvrdjeno, cak sta vise znam da su se posle rata i sreli negde u Sarajevu na kafi.


Meni pade na pamet,da sam na Vrbanji,ko zna koliko puta lunjao između kuća i penjao se na tranšeje da staroj donesem koju voćku,čak je u Nevesinjskoj bilo onih velikih kuća sa terasama obraslim sitnim crnim slatkim grožđem,okolo one niske višnje,a pod tranzitom stabla šljiva(kod jedne nane su rađale čudesno obilno).Hiljadu puta me neko vidio,i znam da sam mogao biti skinut ko glineni golub,ali ništa...a najdalji rov je bio udaljen 50 metara.I najmorbidnije je bilo što fakat nisam osjećao strah ni nervozu,čak smo se dovikivali sa rajom koja je iza nas sjedila i pušila pred bunkerima.
Ajd sve,ali nije mi jasna ta idiotska opuštenost i ravnodušnost.I dan poslije,dođu valjda šešeljevci na Jevrejsko,šta li,cugaju preko dana,nabiju neku veprovu glavu na kolac i izdignu je ko zastavu i provociraju,te "turci",te "*****e",ovo ono...Ja gledam svoju raju,pričamo nešto,pijemo kafu,stariji igraju remija,ostatak gleda onu veprovu glavu i smije se .Meni je ličilo na neki strip hebi ga.I bilo bi dobro da šešeljevce u neka doba ne prenese alkohol i seljakluk,počne pucat,a na Vrbanji je bilo nemoguće,realno,vidjeti ikog igdje na kontra strani jer je sve bilo manijakalno i paranoično zagrađeno,pregrađeno,prokopano,deke na sajlama,kuće,voćke...I najčešće je to bila kanonada nasumce ispucanih metaka i tromblona za kidanje živaca.
I sutra ujutro nakon smjene,ako nedaj Bože neko nije nastradao,izgledalo je ko da se ništa nije desilo.
Znao sam sa balkona u jedinom haustoru legendarne "crvene" u Beogradskoj,ležati sat vremena i gledat ljude kako nose cekere,tresu stolnjake kroz prozor...i cijelo vrijeme sam imao osjećaj da sam u nekom snu koji je ličio na film Davida Lyncha...Znao sam i da oni gledaju tako nas..nekad je to koštalo života,nekad fiksatora,a nekad ništa..
Imam osjećaj da stotine slika neću zaboravit do kraja života.. :roll:

Nesporno je da se u RS u toku rata nije oskudjevalo ni hranom ni cigarama ni municijom. Da je bilo drugačije RS bi teško uspjela da do septembra 95 drži 65% teritorije. Tek kada se hrvatska aktivno uključila 95 u rat u BiH došlo je do povlačenja vojske RS

prekosutra
18.04.2008., 17:23
Jedan od ''terena'' kako reče jedan posjetitelj ovog foruma, koji mi je ostao ponajviše u sjećanju iz proteklog rata je preuzimanje linije od 17 krajiške čije su jedinice bile raspoređene na na Vlašiću, tačnije na području Karanovca. Bilo je to početkom aprila 1994. a na ''terenu'' ili mučilištu provelo se nekih dvije sedmice koliko me sjećanje služi.

Sve, od samog odlaska na liniju, pa do samog boravka, u drvenim barakama na Karanovcu, te prinudno povlaćenje sa tih položaja, i konačno odlazak kući, je bilo ono jedno klasično ratno, bolno, i nezaboravno iskustvo. Oko ponoći smo dobili naredbu da se spremimo, sječam se onih ogromnih rusaka, i one ne znam kako se zove male spužvene dekice, koja je visila ispod njih. Cijelu noć proveli smo u kamionu, a onda nekoliko sati pješaćenja, pred zoru konačno smo stigli na Karanovac . Ispred nas Mustafa Palestinac vodi nas od rova do rova i polako preuzimamo liniju od krajišnika. Sjećam se, iz jedne zemunice izlazi na prvi pogled mislio sam da se radi o mladiću kasnije vidim djevojka. Sva u vojnoj maskirnoj uniformi, sa kačketom na glavi, izlazi iz rova u kojem je bila sa još pet šest vojnika.

Prvih nekoliko dana vrijeme nas je služilo, ujutro magla, do podne već sunce progrije, uživali u planinskim ljepotama, a onda drama. Prvo kiša, pa onda snijeg. Desetak dana smo proveli a nismo vidjeli sunca, na pojedinim mjestima napadao je i do metra. Dva sata na na straži, 4 u zemunici, ili starim planinskim kućicama, kako je koga zapalo. Dođeš u kućicu sav mokar promrzo u 12 navečer, u 4 ujutro ponovo na stražu. Nemaš se kad ni osušiti. Ponekad ni vatre nije bilo. Sa *****kom u ruci na straži gledaš u dubinu šume, ništa se ne dešava, snjeg pada noć. Mislim, ni dan danas mi nije jasno šta jedan čovjek sa puškom, promrzo, sav mokar, može uraditi da dođe do nekog ozbiljnijeg napada. Ali eto valjda tako je trebalo i treba.


Da bismo došli do hrane moralo se pješačiti i po nekoliko sati, mijenjali smo se. Najgore je bilo kad se konj natovari manjerkama punim hrane, i kad se vraćamo na položaje na Karanovac bilo je mjesta gdje su nas četnici mogli vidjeti i gdje se pretrčavalo. Jednom tako da li zbog granata ili PAT-a konj se ote i pobježe, u trku sve sa njeg popadalo, u snijegu do koljena, vračaš se nazad tražiš konja, smirivaš ga kako znaš i umiješ, ponovo ga tovariš, i opet polahko nazad.

Bilo je i neslanih šala od strane kuhinje. Jednom su u grah ubacili (iz kojih razloga nemam pojma) tatulu, ili šta već. Taj dan, sasvim slučajno, dijelio sam hranu, išao od rova do rova. Dobar grah miriši li miriši, ko bi mu odolio. Bilo ih je koji su i po nekoliko porcija tražili. I onda nakon nekoliko sati drama. Bio sam u staroj drvenoj planinskoj stračari sa još desetak drugih. Prvo jedan istrča iz kućice, nikom ništa ne govori, jednom, pa drugi put. Neko se smije, drugi ga zezaju. A onda drugi se isto tako žali na bolove u stomaku, i on izlazi ne stiže ni obuću da obuje. I tako jedan po jedan. Svi oni koji su uživali u grahu taj dan, navečer su i po desetak puta izlazili van. Cijelu noć, jecaji, jaki bolovi u stomaku. Odem do druge zemunica da vidim šta je sa drugima, kad u rovu nema žive duše, nigdje nikoga svi vani ''zauzeli busiju''.

Eto, možda se nekome i ne svidi priča, ali tako je bilo, sve to i još dosta drugih stvarih, lijepih i ružnih uspomena, događaja, sve je to bilo dio proteklog rata. Jedna od najgorih noći u proteklom ratu je bila upravo na Karanovcu. Na straži od 12 do 2 navečer, jedva čekaš da se vratiš da se malo zgriješ i odspavaš, kad u tri sata navečer naredba hitno povlačenje sa linije. Sedma muslimanska i 17 krajiška se sa bokova povukli , mi ostali u sredini, ujutro se očeukje da četnici napadnu. Natovarili na sebe sve moguće stvari, čitavu noć proveli u pješačenju, vraćali se u dubinu teritorije. Moral nikad niži, nikakav osjećaj, krivo ti, hladno, sav mokar...

Dva dana mirovanja,a onda iz ko zna kojih razloga opet nazad na iste linije. Dan dva proveli, onda opet priča o povlačenju. Ujutro polahko se pakujemo, niko ne žuri, uzimaš sa sobom koliko možeš ponijeti, pričamo, šalimo se, nas desetak ostalo u jednoj zemunici i još toliko raspoređeno na nekih stotinjak metara linije. Sa lijeve i desne strane i po nekoliko kilometara nigdje žive duše svi se već odavno povukli. Kad scena iz ratnih filmova. Momak iz Breze ,kasnije je poginuo, dobro sam mu znao ime ali sad nema šanse da ga se sjetim, dotrča do naše zemunice :'''Nuno, Nuno četnici''. Nuno je naša legenda, kasnije komadant jedinice, još uvijek živ. Jedan od najhrabrijih momaka kojeg sam ikad upoznao. Sav je vojničina i izgledom i ponašanjem. Tada je bio odgovaran za nas koji smo ostali. Uze osamdesetčetvorku ,traži jednog dobrovoljca da ide sa njim, a do friško iskopanog rova koji je bio zadnji istureni položaj prema četnicima, a ostali što brže to bolje nazad u unutrašnjost slobodne teritorije na nove položaje. Sjećam se priča: Ja imam djecu, ne mogu ja, drugi ovo, treći ono, na kraju da li zbog djećije znatiželje i želje za dokazivanjem (tada sam imao 17 god.) javim se da idem sa njim. Došli do rova, iz unutrašnjosti šume odjekne poneki metak i ništa više. Sav uznemiren uđem u rov, pa izađem, pitam: ''Nuno šta ćemo''? ,pri tome užasno željan da mi više kaže da bježimo. Tako i bi. Kaže Nuno kad pođem pucati bježi. Trčao sam po snijegu, osjećaš kao da se ne pomjeraš sa mjesta koliko god brzo trčao.

Uglavnom sve je dobro ispalo. Povlačenje ili bježanija je sto posto uspjela. Kasnije sporadični pucnji nije bilo nekih ozbiljnijih dešavanja.

Sjećam se još nekih smiješnih scena. Pošto je situacija bila takva kakva je bila, dešavalo se da se na sttraži iznenada ispred tebe pojavi vojnik a ne znaš je li tvoj il' je četnik. Jednom mom prijatelju se to desilo. Ovaj što dolazi kaže ne pucaj naš sam, a ne znajući kako da provjeri kaže mu: Hajde uči kulhuvallahu... :), ovaj uči li uči.

Bilo je zaista svega.

OVO JE ZADNJE ZANIMLJIVO. TO POTPUNO RUŠI PRIČU O MULTIETNIČKOM KARAKTERU ABIH. A ŠTA DA JE BIO SRBIN ILI HRVAT U ABIH PA NEZNA TU KULHUVALLAHU? SIGURNO BI GA UBIO. TOLIKO O MULTIETNIČNOSTI ABIH

prekosutra
18.04.2008., 17:32
Kladanj 1994???Jesi li bio tamo?
Znam za Bele vukove da su bili sa suprotne strane.
Kladanj se uglavnom tukao sa Šekovićima u RS. VRS je držala kotu bandijerka, koja je nadzirala put Kladanj-Tuzla. ABiH je više puta zauzimala tu kotu a VRS vraćala. Kada je 1993. ABiH zauzela bandijerku i okolna srpska sela VRS je imala 14 mrtvih. Posle je VRS vratila. Posle vraćanja je na teritoriji VRS ostalo oko 40 tijela vojnika ABiH

prekosutra
18.04.2008., 17:37
Tzv. "Niški specijalci", a.k.a. "niške Kornjače" bili su u bivšoj JNA obučeni za gotovo sve specijalne vojne akcije, uključujući i padobranske skokove...

Ne znam samo kako su iskakali iz aviona pod punom opremom :mrgreen:

http://www.63padobranska.co.yu
63. padobranska brigada iz Niša je bila jedna od najelitnijih jedinica bivše Jugoslavije ( ne SRJ nego SFRJ ). Ne vjerujem da su oni učestvovali u borbama. Iz Srbije su u pomoć VRS dolazili robijaši, kriminalci, pljačkaši, oni koji nemaju niđe nikoga i to im je bila zadnja šansa za uspjeh

jerlagicv
18.04.2008., 17:51
Tzv. "Niški specijalci", a.k.a. "niške Kornjače" bili su u bivšoj JNA obučeni za gotovo sve specijalne vojne akcije, uključujući i padobranske skokove...

Ne znam samo kako su iskakali iz aviona pod punom opremom :mrgreen:

http://www.63padobranska.co.yu
63. padobranska brigada iz Niša je bila jedna od najelitnijih jedinica bivše Jugoslavije ( ne SRJ nego SFRJ ). Ne vjerujem da su oni učestvovali u borbama. Iz Srbije su u pomoć VRS dolazili robijaši, kriminalci, pljačkaši, oni koji nemaju niđe nikoga i to im je bila zadnja šansa za uspjeh


Jel, otkud onda kornjače u Sarajevu u aprilu-maju 1992. godine?

Kako god, nisu se baš dobro proveli...

prekosutra
18.04.2008., 18:12
nemam pojma, ali vjerujem da je i toga bilo. Čini mi se da je to potpuno budalast potez nekog od tadašnjih komandanata VRS da bi probio linije. Linije su na sarajevskom ratištu bile cementirane, i vrlo je teško bilo probiti sa bilo koje strane. Da to valja ameri bi odavno nisili takvu opremu.

jerlagicv
18.04.2008., 18:35
nemam pojma, ali vjerujem da je i toga bilo. Čini mi se da je to potpuno budalast potez nekog od tadašnjih komandanata VRS da bi probio linije. Linije su na sarajevskom ratištu bile cementirane, i vrlo je teško bilo probiti sa bilo koje strane. Da to valja ameri bi odavno nisili takvu opremu.

Nisu tad ni postojale "cementirane" linije, to je bilo u aprilu-maju 1992. godine. Nakon dešavanja 2. maja, linije fronta oko Sarajeva počele su se definitivno formirati...

prekosutra
18.04.2008., 21:17
Koliko ste tih "kornjaca" "unistili"? Jeli se moglo zakljuciti da je to bila neka žešća akcija da se zauzme grad ili nešto slično?
Opet mislim da je to glupa ideja nekog samovoljnog komadanta koji je htio napraviti pogvig da bi se digao u generala.
Budimo objektivni, da je Srbija htjela da zauzme Sarajevo ona bi ga zauzela. Poslala bi 500 tenkova, 500 aviona, 50000 vojnika i zdravo. Pa jeli tako... raspalagala je tim snagama, zar ne?
Sarajevo je moralo biti bošnjački grad. Srbi imaju Beograd, Hrvati Zagreb, Bošnjaci Sarajevo... Bilo bi nepravedno da su Srbi zauzeli Sarajevo

peace
18.04.2008., 21:34
OVO JE ZADNJE ZANIMLJIVO. TO POTPUNO RUŠI PRIČU O MULTIETNIČKOM KARAKTERU ABIH. A ŠTA DA JE BIO SRBIN ILI HRVAT U ABIH PA NEZNA TU KULHUVALLAHU? SIGURNO BI GA UBIO. TOLIKO O MULTIETNIČNOSTI ABIH

Jedan post na forumu i to rusi pricu o multietnickom karakteru ABiH?

Obavezno uvedite onog smajlija sto lupa glavom od zid.


da je Srbija htjela da zauzme Sarajevo ona bi ga zauzela. Poslala bi 500 tenkova, 500 aviona, 50000 vojnika i zdravo. Pa jeli tako... raspalagala je tim snagama, zar ne?

Ne provaljuj se, idi gledaj Ramba 3, jer tamo je sve moguce pa i to sto govoris.

jerlagicv
18.04.2008., 22:14
Obavezno uvedite onog smajlija sto lupa glavom od zid.

:mrgreen: nije ti ova loša :mrgreen:

19.04.2008., 00:56
toliko o" sabirnim centrima"
A za generala sam ti reko ja to ne opravdavam i ako je bilo( mada ne vjerujem) sto do sad nije uhapsen.
Koliko znam nije u bijegu i na raspolaganju je .
A ono oznaceno crvenim ti je ujedno i objasnjenje zasto ste napadnuti od Armije BiH.
Ubuduce nemoj mijenjati teze,nije Dudak to samoinicijativno uradio vec po naredjenju predsjednistva BiH.
Mada ti to znas samo se pravis blesav.

JELI NEKO ZNA KOLIKO JE MUSLIMANA POGINULU U BORBAMA IZMEĐU ABIH I VOJSKE ZAPADNE BOSNE?

Cifra se kreće izmedju 1500 i 2000, računajući ukupno. Dobar dio poginulih u borbi protiv APZB je peti korpus predstavljao kao poginule u borbi protiv četnika, otuda ovaj raspon.

19.04.2008., 10:26
OVO JE ZADNJE ZANIMLJIVO. TO POTPUNO RUŠI PRIČU O MULTIETNIČKOM KARAKTERU ABIH. A ŠTA DA JE BIO SRBIN ILI HRVAT U ABIH PA NEZNA TU KULHUVALLAHU? SIGURNO BI GA UBIO. TOLIKO O MULTIETNIČNOSTI ABIH

Pozdrav,dobrodošlica na temu,i mala primjedba...tema nije ,da unaprijed kažem "ko šta kome gdje u Krajini,Babo,nebabo",dalje za "prekosutra"--također nije cilj priča o političkom djelu i karakteru političkog upravljanja Armijom.O tome sam ionako pisao više puta,a nije stvar ove teme,pa prestani sa tim komentarima u startu živ bio.
Možeš otvoriti zasebnu temu,nije problem--postavi temu,razradi,argumentiraj i bori se sa ostalima.Evo ne znam ni ja šta znači "kulhuvalahu"...a vjeruj da mi nije ni bitno,jer se ne tiče teme koju sam otvorio.Ako tražiš dlaku u jajetu,a što se vidi jer je peglativno samo napominjanje pukog izraza na arapskom koji te "upalio",onda pitaj autora posta na pp "zašto ovo zašto ono"
Jer nepotrebnim upadicama dolazi do polemike koja razvodni temu.Detaljnije ne treba jer mislim da imaš dovoljno godina i da se razumijemo :mrgreen: .Ako ne ,javi se na pp ili msn ..nije problem.

19.04.2008., 11:15
Koliko ste tih "kornjaca" "unistili"? Jeli se moglo zakljuciti da je to bila neka žešća akcija da se zauzme grad ili nešto slično?
Opet mislim da je to glupa ideja nekog samovoljnog komadanta koji je htio napraviti pogvig da bi se digao u generala.
Budimo objektivni, da je Srbija htjela da zauzme Sarajevo ona bi ga zauzela. Poslala bi 500 tenkova, 500 aviona, 50000 vojnika i zdravo. Pa jeli tako... raspalagala je tim snagama, zar ne?
"Sarajevo je moralo biti bošnjački grad. Srbi imaju Beograd, Hrvati Zagreb, Bošnjaci Sarajevo... Bilo bi nepravedno da su Srbi zauzeli Sarajevo

Part 2 :mrgreen: ...

"koliko ste tih kornjača uništili"--obraćanje forumašima kao predstavnicima učesnika uništavanja ili bilo čega ---ovako,tema nije polemika tipa Lazanskog ili analitičkih emisija PTC iz 90-ih godina.Imaj na umu jednu stvar,a to je da sam ja npr,osoba koja neobično dobro poznaje medijske metode koje su dovele do ovakvog načina polemisanja tj.pranja mozga i manipulacija zarezima ,tačkama,krivog obraćanja,svrstavanja i sl..
Niko osim Saniteta VRS ,te lokalne ispostave JSO RDB Srbije ne zna broj,pošto su ih prvi skupljali,a drugi bili zaduženi za koordinaciju dolaska svih posebnih ekipa iz Srbije o čemu nisu bili podređeni VRS,a koja im je morala pomagati.Pošto ja nemam nekih posebnih emocija glede ideala i znakovlja,i sve te skalamerije,osim zajedništva sa svojim bivšim suborcima,meni ne trebaš postavljati stvari na stil urednika RTRS iz 93-e.dakle znam i njih ko i ove ovamo :mrgreen: .
Akcija jeste bila budalaština ,ali nije samovolja,te si očito neobaviješten,moguće i da srećom nisi bio svjedok tog vremena na ovom prostoru,pa to utiče na tvoju prosudbu koja je rezultat pisanih tekstova i emisija veoma vještih kolega iz srbijanskih medija (ruku na srce malo je tako sposobnih ložioničara naroda što bi rekao Rambo Babo Amadeus--kakav Fikret Tufahijo,Rambo je Babo :mrgreen: ).
Po mojim saznanjima,a ja sam na drugom dijelu Grbavice(napad je bio na Hrasnom,s pravca stadiona željezničara,a ja sam bio na Vrbanji-prema Skenderiji,dok je drugi napad koliko znam bio na Dobrinji).
Poenta priče je
osjećaj običnog čovjeka koji jedva čeka da razguli kući sa straže,a odjednom ugleda ljude kao robote sa puškomitraljezima u rukama.Dakle ako možeš pojmit to,skopčao si bit čitave teme :D .Nema ovde prebrojavanja i političkih naloga,niti je furka isticanje "jedne strane",priča je o običnim ljudima koji su jedva dočekali da se riješe i rata i belaja..
Dakle,nemam pojma koliko,pretpostavljam,po vojnim pravilima i sl.da je u pitanju bio specijalni vod, za proboj linija,i da su skoro svi izginuli.Razlog tome je vjerovatnije njihova neobavještenost o mjestu u koje su poslani,jer su naletili kao budale,a to je već problem lokalnog šefa bezbjednosti tadašnje VRS,dakle klasična prodaja.Na koncu,odustali su brzo.

dalje,pretpostavljam da si mlađi čovjek zbog teze "da je htjela Srbija,zauzela bi",vjerovatno si tu priču slušao u komentarima razgovora komšija uz Dnevnik i sve one zapaljive priče tipa"neopravdanih&ničim izazvanih napada,sankcija,propagandi i sl".Dođi u Sarajevo,javi mi se kad hoćeš,obići ćemo neka mjesta pa ćeš razumjeti zašto pješadijsko zauzimanje,avionsko bombardovanje ili tenkovi,ne bi mogli potpuno zauzeti Sarajevo.Druga stvar,tu priču su pričali samo pojedini političari iz svoji udobnih fotelja,dok su vojnici RS oko Sarajeva znali sasvim druge činjenice-njihovi komandanti posebno,pa nisu nikad lupili takvu glupost vjeruj mi(a znam par bivših vojnika VRS da se razumijemo).
I na kraju reklakazala činjenica je da Vojska Jugoslavije ne bi ni financijski ni politički mogla izdržati eventualni totalni napad na Sarajevo(bio je samo jedan ili dva početka baražnog,totalnog napada,ostalo je bilo mrcvarenje).Glede sposobnosti Armije BIh i Specijalnih Jedinica MUPa (Odred"Bosna" pukovnika Vikića,"Laste") da izdrže eventualni haos i opšte napade,najbolje ti mogu ispričati specijalci i tenkisti VRS koji su s njima imali posla,a čitava borba se svodila na to ko ima više hrabrosti,a ne oružja i opreme,jer su srpski specijalci imali daleko veće logističke rezerve,kao i vojska.Jednostavno,nijedan komandant..do Karadžića samog NIJE IMAO PETLJE da započne totalnu Kalvariju,a naravno nedostajalo je i novaca(klaonice tog tipa koštaju desetine miliona dolara koje su oni ,kvragu,već strpali u džepove-opet velim pitaj VRS vojnike).

"Sarajevo je moralo biti bošnjački grad. Srbi imaju Beograd, Hrvati Zagreb, Bošnjaci Sarajevo... Bilo bi nepravedno da su Srbi zauzeli Sarajevo"

Ne zamjeri,ali treba ti još vremena da shvatiš pogrešnost svog pristupa,osobito ako ga imaš u današnje vrijeme kad je 21 vijek u Evropi i takvo mišljenje spada u tipično desničarske nacionalne obrasce.Jednostavno,grad je onoga ko ima novac,ko dolazi u njega da živi i ulaže život,pare,kriminal ili bilo koji vrag da sebi otkine dio kolača.Dolaze stranci,šalju svoje vojnike ,političare,špijune,privrednike,uzimaju poslove,dolaze Sandžaklije sa novcem zarađenim u Srbiji ikli bilo gdje i kupuju šta požele za svoje pare(kao npr.Rusi u Crnoj Gori),lokalni tajkuni uzimaju svoj dio,narod radi i čeka račune,i živo zaboli nekog rečenica koju je izrekao MILOŠEVIĆ u DEJTONU,a koju ti nesvjesno parafraziraš nakon deceniju i po.Ko je toliko naivan da pada na priču o nacionalnom ekskluzivitetu nekog kraja,taj ne razumije nacionalnost NOVCA i ostaje em kokuz,em izmanipulisani vjerni glasač.Razmisli o ovome što sam ti rekao i javi se ako hočeš.

19.04.2008., 11:21
p.s. Glede Stupa i Azića,aj nađite nekog ko zna pa prenesite neko viđenje događaja.Infuzija očito vida rane na promjenu vremena,pa ne vidi,a njegova ekipa je tamo trpila strahotu od granatiranja,zajedno sa Armijom(viteška stup).Moj prijatelj koji je bio direktni učesnik prilikom tenkovskih napada na Stup i Aziće nažalost dobija napad živaca i nema snage jer je jedva živ ostao,pa uvijek dobijem haotičnu priču mada godinama pokušavam da izvučem do kraja.

Dakle,o Vikićev uzdaniče :mrgreen: sjedi malo i napiši šta...

...prekosutra..ako znaš nekog s druge strane linije dovedi ga pred tastaturu i monitor,pa nek suočii svoje viđenje..

hvala.

infuzija
19.04.2008., 12:18
p.s. Glede Stupa i Azića,aj nađite nekog ko zna pa prenesite neko viđenje događaja.Infuzija očito vida rane na promjenu vremena,pa ne vidi,a njegova ekipa je tamo trpila strahotu od granatiranja,zajedno sa Armijom(viteška stup).Moj prijatelj koji je bio direktni učesnik prilikom tenkovskih napada na Stup i Aziće nažalost dobija napad živaca i nema snage jer je jedva živ ostao,pa uvijek dobijem haotičnu priču mada godinama pokušavam da izvučem do kraja.

Dakle,o Vikićev uzdaniče :mrgreen: sjedi malo i napiši šta...

...prekosutra..ako znaš nekog s druge strane linije dovedi ga pred tastaturu i monitor,pa nek suočii svoje viđenje..

hvala.

Mala ispravka.
Nije njegova ekipa nego on i njegova ekipa.Rane su zalijecene al ubise na promjenu vremena.
A glede tvog druga koji je bio tamo na Stupu potpuno ga razumijem.I sam sam ti takav.

A sto se tice pisanja bit ce samo malo da sredim ovaj PTSP. :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

P.S.Moj brat po oruzju je napisao puno toga na svom blogu"Vikicev spacijalac o ponorima rata"
A i sta da ti pisem,kako nam je tada ranjen Kemin brat,kako je poginulo nekoliko momaka (par njih i sa spota).Tijelo jednog od njih smo dobili tek 7-8 mjeseci kasnije.
Kako je kasnije zaglavila druga ceta u halama.(sadasnji Interex)
vjeruj mi ne volim ni da se prisjecam.

infuzija
19.04.2008., 12:47
Kladanj 1994???Jesi li bio tamo?
Znam za Bele vukove da su bili sa suprotne strane.
Kladanj se uglavnom tukao sa Šekovićima u RS. VRS je držala kotu bandijerka, koja je nadzirala put Kladanj-Tuzla. ABiH je više puta zauzimala tu kotu a VRS vraćala. Kada je 1993. ABiH zauzela bandijerku i okolna srpska sela VRS je imala 14 mrtvih. Posle je VRS vratila. Posle vraćanja je na teritoriji VRS ostalo oko 40 tijela vojnika ABiH

Za te tvoje cifre ja ne znam mada mislim da su lovacke.Mada moze biti i da je tacno ali ja ne pricam o 1993.

Pricam o 1994-oj kada smo zauzeli bandijerku i aspilju.Mislim da je od tada put Sarajevo -Tuzla bio siguran.
U cetnickom kontranapadu su bili beli vukovi,koji su tada dobro nastradali.

Nihad
19.04.2008., 14:00
OVO JE ZADNJE ZANIMLJIVO. TO POTPUNO RUŠI PRIČU O MULTIETNIČKOM KARAKTERU ABIH. A ŠTA DA JE BIO SRBIN ILI HRVAT U ABIH PA NEZNA TU KULHUVALLAHU? SIGURNO BI GA UBIO. TOLIKO O MULTIETNIČNOSTI ABIH

Da nije znao proučiti kulhuvallahu, vjerovatno bi kazao nešto drugo musliman sam, Srbin ali pripadnik Armije BiH i sl. Ovaj što je pitao mogao je odmah pucati i ubiti stranca bio Bošnjak, Srbin, ili Hrvat, a mogao je zarobiti i da se ispostavilo da se radi o četniku. Nema sumnje da je pitanje ''znaš li proučiti...'' više odraz jedinice u kojoj je ratovao dotični pitalac, nego Armije BiH, ali mnoge stvari tada su se tako tada odvijale pa i kada se radi o pitanju o suri iz Kur'ana. Bošnjaci niti su započeli rat niti su ga htijeli. Kad je započeo pokušavali su održati i sačuvati multinacionalni karakter Armije BiH, složio bih se da se ponekad namjerno odstupalo od tog cilja. Jedan selam rahmetli predsjednika Izetbegovića pred postrojem brigadom Armije BiH je sigurno jedna od stvari koje nisu išle zajedno sa multietničkom Armijom BiH.

Inače mišljenja sam da se u ratu puno više dijelilo na dobre i loše. Mogao si biti dobar čak ako si došao sa strane i boriš se da pomogneš Armiji BiH, a mogao si biti loš pa makar bio bosanski heroj Armije BiH i imao podršku od samog rahmetli predsjednika.

revan
19.04.2008., 14:03
Zahvaljujem se forumašima koji pišu svoja iskustva sa prvih linija, jer mi mlađi tako dobijamo puno drugačiju sliku prošlog rata. Lijepo je vidjeti gole činjenice, a ne propagandu raznih televizija koje su nas u ratu, a i poslije njega hranile raznim konstrukcijama tako da se sada ne zna gdje je repa a gdje glava.

Nihad
19.04.2008., 14:11
Sjećanje na pobjede na Žuči decembra 1992. godine

Kad pogledamo Enver Šehović i ja odavde koliko su naši borci oslobodili prostora, ispada da smo udvostručili slobodnu sarajevsku teritoriju. Ovo mi je u novogodišnjoj noći 1993. za Oslobođenje kazao slavni sarajevski komandant Safet Zajko. Nalazili smo se na Žuči, ispred zemunice na koti Vis, koja je smatrana najudaljenijim dijelom, odnosno granicom slobodne sarajevske teritorije. U toj nezaboravnoj noći srpski i borci Armije BiH na Žuči pucali su u nebo, ali i jedni na druge. Srpski vojnici, koji su bili stotinjak metara dalje, ispaljivali su i svjetleće rakete i obasjavali šumu okićenu injem, pa je Zajko kazao kako „ispade da zajedno slavimo Novu godinu“.


Brdo spasa


Ali, borci Armije RBiH, odnosno Prve mehanizovane brigade, pod komandom Envera Šehovića, i Druge motorizovane pod komandom Safeta Zajke, kao i vogošćanskih odreda, zaista su imali razloga da slave u toj prvoj ratnoj Novoj godini. Jer, u decembru 1992. oni su oslobodili tada slavne kote na Žuči: Vis, Kotu 850 i Golo brdo. S obzirom na to da je ranije, odnosno juna 1992. oslobođena najdominantnija kota Orlić, cijeli greben Žuči bio je slobodan. Tako su oslobodioci Žuči postali simboli hrabrosti, ali i metafora odbrane Sarajeva i Bosne i Hercegovine. Komandanti, političari, umjetnici, akademici, privrednici, koji su bili hrabriji, smatrali su najvećom čašću da odu na Žuč i gore se slikaju sa legendarnim ratnicima, a obavezno sa Safetom Zajkom i Enverom Šehovićem.

http://www.artofwar.ru/img/w/waleckij_o_w/yyug040/safetzajkonavzjatomzuchi.jpg

Ali od decembra 1992. na Žuč je svakog dana odlazilo na stotine Sarajlija i Sarajki po drva. Žuč je bila obrasla šumom i tako je spasila građane Sarajeva ratnih zima od smrzavanja. Pa da se prisjetimo bitaka na Žuči decembra 1992. godine. Borbe su počele u utorak, 1. decembra i to žestokim napadom srpskih snaga na Sokolje. Zajko je nazvao komandira policije svoje brigade Smaju Šikala i rekao mu: „Smajo, pade grad ako ne zaustavimo četnike na Sokolju.“ Vojni policajci, na čelu sa Šikalom, pohitali su u Sokolje i nakon velike borbe uspjeli da odbiju srpski napad. Šikalo je u svaku borbu išao noseći šljem, ali tog jutra dao ga je jednom saborcu. U smiraj borbi, geler granate pogodio ga je u glavu i teško ranio. Njegova smrznuta krv danima se crvenjela pored stabla mlade jabuke.

Bitka za kotu


Četiri dana kasnije borci Šehovićeve Prve mehanizovane, Zajkine Druge motorizovane i vogošćanski odredi, kojima je komandovao Ejub Delalić, napali su srpske položaje na Žuči. Nažalost, toga dana poginuli su Ejub Delalić i Hamdo Radonja, pomoćnik komandanta Velešićkog bataljona 1. mehanizovane. Delalića je zamijenio Meho Košarić. Narednog dana nadomak Kote 850 gine i komandant Velešićkog bataljona, već proslavljeni ratnik Fikret Kavazović Roku. Šehović za komandanta Velešićana postavlja Salku Hajdarevića. Tri dana je vođena poziciona borba u kojoj su tenkisti 1. mehanizovane „omekšavali“ teren, odnosno u nebo dizali srpske bunkere na visovima Žuči. Tada je zablistala zvijezda Slaviše Šućura, koji je postao najslavniji tenkista Armije RBiH. U toj strašnoj bici, u Slavišinoj tenkovskoj posadi su još bili Ljubo Jakovljević, Dino Duhović i Nermin Kunić. U utorak, 8. decembra sreća je prevagnula na stranu branilaca Sarajeva. Zajkini borci, predvođeni „munjom sa Žuči“ Safetom Isovićem, zauzimaju Vis, a Šehovićevi na Koti 850 sa srpskim snagama vode borbe prsa u prsa. Istog dana na Koti 850 gine hrabri ratnik i „zlatni ljiljan“ Rudo Tomić, komandir diverzanata Prve mehanizovane, a u bolnici umire Smajo Šikalo. Kota 850 oslobođena je narednog dana – 9. decembra. Zastave na kotu pobili su poznati ratnici Fehim Agić Aga i Juka Gojak. A na šehidskom mezarju Kovači ukopan je Smajo Šikalo. Nije mu bilo suđeno da direktno učestvuje u oslobađanju ni Visa, ni kote 850. Ali, indirektno je, ipak, učestvovao. Jer, njegovi policajci su mjesec ranije zarobili srpske vojnike Branislava Heraka i Sretka Damjanovića. Oni su, posebno Herak, kazali sve o srpskim položajima na Žuči, što je bilo dragocjeno u pripremanju ovih bitki. Uveče su u Komandu Envera Šehovića došli Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović Talijan, Vaha Karavelić, Safet Zajko, Salko Gušić i mnogi ratnici sa Žuči. Stigao sam i ja i tu mi je Sefer za Oslobođenje izjavio kako će „četnici tek sad da osjete snagu Armije RBiH“, a Talijan da je jedna kapija grada otvorena. Komandant Drugog korpusa Željko Knez nazvao je telefonom Sefera i kazao kako pobjede na Žuči snažno motivišu i borce Drugog korpusa. Iza ponoći smo napustili Šehovićevu komandu, a padao je snijeg i dobro se vidjelo. Bila je to neobična sarajevska bijela, sretna noć!

Pobjeda u podne

Nakon tri dana predaha, borbe su nastavljene 12. decembra, i to za Golo brdo. Početak bitke je kasnio zbog magle. Druga tenkovska posada Prve mehanizovane privukla je tenk ispod kote 850 i čekala da se raziđe magla, pa da gađa srpski tenk koji se nalazio na Golom brdu. Međutim, kad se magla razišla, srpski tenkisti su bili spretniji i brži i pogodili su tenk Armije BiH. Niko od tenkista nije ni poginuo, niko nije bio ni ranjen, ali su svi bili u šoku, a neki i drhtali od straha. Šehović je pozvao Slavišu Šućura da izvuče tenk i pokuša dejstvovati, ali više to nije bilo moguće. Borbe za Golo brdo su vođene četiri dana. Iako je i Slaviša Šućur sa svojom posadom bio u pripravnosti, ipak su glavnu stvar uradili artiljerci Mensur, Ivan, Zlaja I, Zlaja II, Jota, Adil i Deni, koji su ZIS-om gađali i pogađali srpske položaje na Žuči. Gađali su ih municijom koju su od njih zaplijenili na koti 850. Više puta je iz ZIS-a pucao i Šehović. Srbi su jednom ispalili projektil sa bojnim otrovima i vjetar je nosio opasni dim prema maskiranom tenku gdje su bili Slaviša i njegovi drugovi. Skriveni u zemunici, oni nisu vidjeli da vjetar prema njima goni otrovni dim. Tada je Zlaja očajnim glasom dozivao Šućura: „Slavišaaaa! Maskeeee!“ Njegov glas je odzvanjao brdom iznad Sarajeva na koje je padao snijeg.

Šifra „Jabuka“

U noći 14/15. decembra, nakon tri dana neizvjesne borbe, načelnik Štaba 1. mehanizovane Ibro Dervišević korigovao je plan napada i sutra je sve išlo kao pjesma. Golo brdo je osvojeno tačno u podne 15. decembra. Značajnu ulogu u pobjedi imala je jedinica 1. mehanizovane kojom je na terenu komandovao ranjeni Mehmed Cero, kao i vojni policajci ove brigade na čelu sa Esnafom Muhovićem. Muhović je i pobo pobjedničku zastavu na Golom brdu. Šehović je tada svim učesnicima bitke izdao naređenje kojim zabranjuje bilo kakve represalije nad civilnim stanovništvom. Jer, u podnožju Golog brda nalazi se selo Živkovići i Šehović je mislio da u selu ima civila. Ali, nije ih bilo. Tada su ratnici sa Žuči prozvani vanzemaljcima.



Enver Šehović i Ibrahim Dervišević

Ohrabren uspjesima boraca na Žuči, načelnik Štaba Armije RBIH Sefer Halilović izdao je idućeg dana naređenje da 18. decembra otpočne dugo pripremana operacija deblokade Sarajeva pod nazivom „Koverat“. Operacijom je sa Igmana komandovao Vehbija Karić, a glavni pravac napada naših snaga je bio preko Jahorine i Trebevića. Na taj zadatak su u noći 19/20. decembra upućeni hercegovački borci. Komandant Prvog korpusa Mustafa Hajrulahović Talijan takođe je 16. decembra izdao naređenje svim jedinicama unutar obruča da „u cilju što ranije deblokade Sarajeva... težište borbenih dejstava usmjere ka Vogošći“. Bio je to pomoćni pravac deblokade našeg glavnog grada. Borbe koje su se tada vodile sa Žuči prema Vogošči imale su tajni naziv „Jabuka“.

Tako je 20. decembra na Žuči otpočela nova bitka prema Mijatovića strani, Perivoju, Mujkića brdu, odnosno prema Vogošći i vogošćanskoj petlji. Borci Armije BiH uspjeli su da pomjere linije prema Perivoju, ali toga dana hercegovački borci na glavnom pravcu ne samo da nisu deblokirali Sarajevo preko Romanije i Trebevića, nego su se u rasulu povlačili. Doživjeli su strašnu tragediju: poginulo ih je 52, a mnogi su bili ranjeni i promrzli. Nakon debakla na Jahorini i Trebeviću, Glavni štab Armije RBiH na čelu sa Seferom Halilovićem donosi odluku o deblokadi glavnog grada preko Vogošće istovremenim dejstvima jedinica izvan i unutar sarajevskog obruča. Od sarajevskih jedinica opet su glavni zadatak dobili Šehovićevi i Zajkini borci, kao i borci vogošćanskih odreda.

http://www.bhdani.com/arhiva/251/MRSO.jpg
Hakija Mršo

U srijedu, 23. decembra, opet je zavladalo slavlje u gradu jer je objavljeno da su već slavni ratnici sa Žuči dobili još jednu bitku i oslobodili kotu 772 (ili Mujkića brdo). Izgledalo je da su sva vrata prema Vogošći i vogošćanskoj petlji otvorena. Tužan što nisam pratio tu bitku, kasno noću svratim u Šehovićevu komandu gdje se ponovo slavilo kao i poslije oslobađanja kote 850. Pred ponoć, kad su slavljenici otišli u Komandu Prvog korpusa, sa Žuči je došao Salko Hajdarević i kazao da Mujkića brdo – nije oslobođeno. Sutra se pokazalo da Mujkića brdo zaista nije oslobođeno. I ta prokleta kota ne samo da je zaustavila napredovanje naših boraca prema Vogošći, nego su, boreći se za nju, poginuli mnogi poznati ratnici sa Žuči.
U jednoj od najžešćih bitaka za ovu kotu, koja je vođena 28. decembra, poginula su dva čuvena ratnika – Hakija Mršo i Remzija Vejo. Hakiju je granata presjekla u pola riječi dok je preko motorole komandovao. Tu je bio i njegov brat Sejo koji je uzeo bratovu motorolu i nastavio da komanduje, ponavljajući da je izgubio brata. Onda je ranjen i on, ali je i dalje pozivao saborce da nastave prema koti, te da tamo ide i on – na jednoj nozi. Istog dana, s druge strane sarajevskog obruča, napadali su borci 7. muslimanske i mudžahedini.


Grupa njih se zaklela da će preko Ilijaša i Vogošće ući u Sarajevo ili poginuti. Iako su za nekoliko minuta uzeli dominantnu kotu Višegrad iznad Ilijaša, pojačanje im nije došlo i oni ne samo da su izgubili Višegrad, nego i doživjeli strašnu tragediju. Poginulo je 29 boraca 7. muslimanske i između 10 i 15 mudžahedina. Tada je grupa boraca na čelu sa komandirom čete Ramom Durmišem napala članove Komande operacije „Koverat“, zarobila ih, pretukla. Htjeli su i da ih strijeljaju, u čemu su spriječeni. To je bio prvi i jedini put u minulom ratu da su komandanti Armije RBiH kažnjeni za izgubljene bitke.

Nada i stradanja

Na pravcu napada prema vogošćanskoj petlji nada u uspjeh se pojavila 7. januara 1993, kada je Zajko komandovao bitkom u kojoj su njegovi borci značajno napredovali. U sumrak tog sretnog dana već se računalo da će se Zajkini borci i borci sa vanjske strane obruča za tri - četiri dana sresti na vogošćanskoj petlji i da će tako Sarajevo biti deblokirano. Ipak, bio je to samo još jedan san o susretu na vogošćanskoj petlji.

Proklet je bio i utorak, 12. januar 1993. kada su u bici za Mujkića brdo poginuli Jusuf Juka Gojak i Dubravko Anđelić. Gojak je poginuo gotovo na sličan način kao i Mršo. Fehim Agić Aga, koga su zvali „munja sa Žuči“, 18. februara 1993. planirao je oslobađanje Mujkića brda, ali je narednog dana poginuo na početku borbe. Sve do 12. juna 1993. linije na Žuči nisu pomjerane. A toga dana oslobođena je Mijatovića strana i – poginuo Safet Isović. Pet dana iza Isovića, poginuo je Safet Zajko, četrdeset dana poslije Zajke poginuli su Enver Šehović, braća Panjeta...

Sve do 1992, odnosno do početka agresije na našu zemlju, mnoge Sarajlije nisu ni čule da postoji brdo Žuč. U decembru 1992. Žuč je za njih postala najznačajnije i najslavnije brdo na svijetu. Danas, petnaest godina poslije, mlađe generacije vjerovatno ponovo ne znaju za Žuč. A i mi ga sve više zaboravljamo.

Šefko Hodžić

BH Muslim Monitor – Oslobođenje, Pogledi – 23.12.2007.


http://www.prva-slavna.ba/UserFiles/Image/slike/pobjednik_0.jpg
Enver Šehović (15. januar 1967 - 27. juli 1993) je bio bosanskohercegovački borac i pripadnik Armije RBIH. Nakon napuštanja bivse JNA, 6. aprila 1992. godine, stupa u Oružane snage RBiH i odmah otpočinje sa formiranjem vojne jedinice u naselju Velešići. Nakon uspješnog obavljanja niza visokih komandnih dužnosti, proslavio se komandujući 1. Slavnom (kasnije Viteskom) mtbr. Slavni put hrabrog komandanta prekinut je pogibijom 27. jula 1993. godine, tokom najžesćih borbi za Golo brdo na Žuči.



Safet Zajko (1. mart 1959. - 15. april 1993. godine) je bio bosanskohercegovački borac i pripadnik Armije RBIH.Uoči agresije na RBiH priključio se Patriotskoj ligi i bio jedan od njenih najaktivnijih članova. Početkom agresije radi na organiziranju i pripremanju oružanog otpora u sarajevskim naseljima Buča i Buljakov Potok, Brijšče, Sokolje. Pored niza visokih komandnih dužnosti, proslavio se komandujući 2. Viteskom mtbr. Poginuo je 15. aprila 1993. godine u borbama za Mijatovćia kosu.

prekosutra
19.04.2008., 17:13
Kladanj 1994???Jesi li bio tamo?
Znam za Bele vukove da su bili sa suprotne strane.
Kladanj se uglavnom tukao sa Šekovićima u RS. VRS je držala kotu bandijerka, koja je nadzirala put Kladanj-Tuzla. ABiH je više puta zauzimala tu kotu a VRS vraćala. Kada je 1993. ABiH zauzela bandijerku i okolna srpska sela VRS je imala 14 mrtvih. Posle je VRS vratila. Posle vraćanja je na teritoriji VRS ostalo oko 40 tijela vojnika ABiH

Za te tvoje cifre ja ne znam mada mislim da su lovacke.Mada moze biti i da je tacno ali ja ne pricam o 1993.

Pricam o 1994-oj kada smo zauzeli bandijerku i aspilju.Mislim da je od tada put Sarajevo -Tuzla bio siguran.
U cetnickom kontranapadu su bili beli vukovi,koji su tada dobro nastradali.


Ovako druže, sjedim sa momkom čiji je otac nestao 94-te na bandijerci, čovjek je imao 52 godine, a ovaj momak je učestvovao u vraćanju bandijerke. Nisu učestvovali beli vukovi, nego specijalci iz Šekovića.
Jeste 94-te zauzeli bandijerku, i nije aspilja nego previla. Poznaješ li jedinicu crni labudovi ABiH? Prema informacijama koje imam oni su učestvovali u zauzimanju bandijerke. Put Kladanj Tuzla nije bio siguran nikada, osim 15 dana dok je ABiH držala bandijerku. Kada se od Kladnja penješ uzbrdo putem prema Tuzli, jedno 5 kilometara, pogledaj na desnu stranu, najveći vrh je bandijerka. Mnogo je majki izgubilo sinove jedince zbog obične čuke...

prekosutra
19.04.2008., 17:29
Kladanj 1994???Jesi li bio tamo?
Znam za Bele vukove da su bili sa suprotne strane.
Kladanj se uglavnom tukao sa Šekovićima u RS. VRS je držala kotu bandijerka, koja je nadzirala put Kladanj-Tuzla. ABiH je više puta zauzimala tu kotu a VRS vraćala. Kada je 1993. ABiH zauzela bandijerku i okolna srpska sela VRS je imala 14 mrtvih. Posle je VRS vratila. Posle vraćanja je na teritoriji VRS ostalo oko 40 tijela vojnika ABiH

Za te tvoje cifre ja ne znam mada mislim da su lovacke.Mada moze biti i da je tacno ali ja ne pricam o 1993.

Pricam o 1994-oj kada smo zauzeli bandijerku i aspilju.Mislim da je od tada put Sarajevo -Tuzla bio siguran.
U cetnickom kontranapadu su bili beli vukovi,koji su tada dobro nastradali.

Evo smijem se, ne mogu da dođem sebi..., priča mi ovaj momak što je vraćao bandijerku kako je tekla operacija vraćanja. Jedan lik je na megafon vikao "Hajmo niški specijalci, zalomi lijevim krilom, hajmo novosadski korpus udaraj desno, nijedan ne smije živ ostati, hajmo beli vukovi!!!" A od nišlija novosađana i vukova ni traga ni glasa.

prekosutra
19.04.2008., 17:36
OVO JE ZADNJE ZANIMLJIVO. TO POTPUNO RUŠI PRIČU O MULTIETNIČKOM KARAKTERU ABIH. A ŠTA DA JE BIO SRBIN ILI HRVAT U ABIH PA NEZNA TU KULHUVALLAHU? SIGURNO BI GA UBIO. TOLIKO O MULTIETNIČNOSTI ABIH

Jedan post na forumu i to rusi pricu o multietnickom karakteru ABiH?

Obavezno uvedite onog smajlija sto lupa glavom od zid.


da je Srbija htjela da zauzme Sarajevo ona bi ga zauzela. Poslala bi 500 tenkova, 500 aviona, 50000 vojnika i zdravo. Pa jeli tako... raspalagala je tim snagama, zar ne?

Ne provaljuj se, idi gledaj Ramba 3, jer tamo je sve moguce pa i to sto govoris.

Taj jedan post odražava sistem vrijednosti ABiH. Znači da nije znao tu kulhuvaallahu ubio bi ga. Multietničnost je postojala samo na vrhu, Divjak i Šiber, a to je rađeno da bi se pred strancima pokazalo kako je eto ABiH multietnička armija. naravno da je bilo Srba i Hrvata u ABiH, ali to je minimalan procenat. Da je ABiH stvarno bila armija svih naroda onda bi ovako izgledao njen sastav
Bošnjaci 43%
Srbi 31%
Hrvati 17%.
To bi bila logika.

infuzija
19.04.2008., 22:12
Prekosutra

Ti prepricavas ono sto si cuo ja ti pricam sto sam prosao.
94-e su po zauzimanju Bandijerke a poslije i Aspiljskih stijena u kontranapadu ucestvovali i beli vukovi.
Znam po amblemima osim ako ti iz Sekovica nisu nosili ambleme belih vukova na rukavu.
Na Previlama nisam bio nego na Aspiljskim stijenama a na Bandijerci su nam bili Crni labudovi sa naseg desnog boka.
Nemoras mi objasnjavati gdje je Bandijerka
Sa one strane od puta Sarajevo -Tuzla je bilo minsko polje.

To za majke se slazem u potpunosti si u pravu.

19.04.2008., 22:39
Kakvo su mišljenje imali vojnici VRS o paravojnim rambo tipovima tipa Srbijanskih raznih specijalaca,10.diverzantskog odreda...i jesu li fakat ti tipovi išta bili od pomoći VRS ili su samo zavaljivali??
Ja sam slušao svjedočenje "Lasti" o borbama u Krajini,i navodno su Laste provalile da je neko od lokalnih VRS-šefova poslao čuvene Frenkijevce(specijalce famoznog DB srbije) u klasičnu klopku,pravo sarajevskim Lastama,koji su prilično slabo znali teren,i onako im je paranoičnim i sluđenim,umornim,najmanje bilo do nekih nabrijanih specijalaca.U neka doba ujutro skontali su stroj u nastupanju,kao na nekoj mirnodopskoj vježbi,momaka u crnim uniformama,sa crvenim beretkama na glavama,njih oko 50-ak kako idu otprilike kao lepeza prema manjoj skupini kuća gdje su slučajno prenoćile Sarajlije iz "Lasti".Da nije bilo što je bilo,moglo bi se pomisliti da je snimanje naivnog filma u pitanju.
Neko je izgubio živce i zapucao,a mogli su ih lako zarobiti,jer Crvene B.bijahu na čistini nekih 30-50 metara udaljeni kad su primjećeni(rano jutro).Djelovali su potpuno iznenađeno,a većina je ostavila kosti na krajiškoj zemlji,dok je njih 5-6 uspjelo da pobjegne nazad pod kišom metaka."laste" su ih prerovale,uzele vrijednije puške(heklere,sijač,bolje pištolje) i podosta para zapakovanih u snopove--očito isplata za neki posao,tipično ratna slika.
Ustanovili su ipak da je samo nekolicina bila iz Srbije,a ostali su bili mlađi vojnici iz sela uz granicu Hrvatske i Srbije.Kakva ironija..Sarajlije u Krajini protiv Srba iz Hrvatske i Srbijanaca iz Beograda..bolesno..

peace
20.04.2008., 15:58
Taj jedan post odražava sistem vrijednosti ABiH. Znači da nije znao tu kulhuvaallahu ubio bi ga. Multietničnost je postojala samo na vrhu, Divjak i Šiber, a to je rađeno da bi se pred strancima pokazalo kako je eto ABiH multietnička armija. naravno da je bilo Srba i Hrvata u ABiH, ali to je minimalan procenat. Da je ABiH stvarno bila armija svih naroda onda bi ovako izgledao njen sastav
Bošnjaci 43%
Srbi 31%
Hrvati 17%.
To bi bila logika.

Pravi sistem vrijednosti ABiH odrazava statistika, postotak multietnicnosti vojnika i multietnicnost stanovnistva na teritoriji koje je bilo pod kontrolom ABiH.
Naravno da ga ne bi ubio, covjek ti je sam rekao da je to jedna od cudnih situacija kojih je bilo u ratu na pretek. Zamisli ti da si u nekoj sumi i ide vojnik prema tebi, bez oznake(a cisto sumnjam u ovo, pravo da ti kazem, klasicne vojnick0-lovacke price), naravno da bi trazio neki 'dokaz' da je to tvoj vojnik, eto ne zna kulhuvalahu i ubio bi ga, ma daj.
20% nije minimalan procenat sigurno, a sastav od tog postotka nije bilo toliki zato sto je 90% Srba i Hrvata u ovoj zemlji odabrale paradrzavne i agresorske vojske na ovu zemlju.

A evo ti malo misljenje Milojevic Miroslava pukovnika ABiH:
http://www.youtube.com/watch?v=awSBpmIX4VY

;)

Nihad
20.04.2008., 16:51
Mislim da prica nije izmisljena, na tom terenu je bilo i drugih slicnih situacija. Jedan vojnik Armije BiH je par dana bio izgubljen nije se znalo za njega,

snijeg, magla, veliki razmak izmedju linija, cesto mijenjanje polozaja...jedan odrazloga za to

peace
20.04.2008., 20:26
Da i jedan primjer pokazuje istu situaciju i kod ostalih 200.000 vojnka. :roll:

prekosutra
21.04.2008., 22:47
Kakvo su mišljenje imali vojnici VRS o paravojnim rambo tipovima tipa Srbijanskih raznih specijalaca,10.diverzantskog odreda...i jesu li fakat ti tipovi išta bili od pomoći VRS ili su samo zavaljivali??
Ja sam slušao svjedočenje "Lasti" o borbama u Krajini,i navodno su Laste provalile da je neko od lokalnih VRS-šefova poslao čuvene Frenkijevce(specijalce famoznog DB srbije) u klasičnu klopku,pravo sarajevskim Lastama,koji su prilično slabo znali teren,i onako im je paranoičnim i sluđenim,umornim,najmanje bilo do nekih nabrijanih specijalaca.U neka doba ujutro skontali su stroj u nastupanju,kao na nekoj mirnodopskoj vježbi,momaka u crnim uniformama,sa crvenim beretkama na glavama,njih oko 50-ak kako idu otprilike kao lepeza prema manjoj skupini kuća gdje su slučajno prenoćile Sarajlije iz "Lasti".Da nije bilo što je bilo,moglo bi se pomisliti da je snimanje naivnog filma u pitanju.
Neko je izgubio živce i zapucao,a mogli su ih lako zarobiti,jer Crvene B.bijahu na čistini nekih 30-50 metara udaljeni kad su primjećeni(rano jutro).Djelovali su potpuno iznenađeno,a većina je ostavila kosti na krajiškoj zemlji,dok je njih 5-6 uspjelo da pobjegne nazad pod kišom metaka."laste" su ih prerovale,uzele vrijednije puške(heklere,sijač,bolje p....štolje) i podosta para zapakovanih u snopove--očito isplata za neki posao,tipično ratna slika.
Ustanovili su ipak da je samo nekolicina bila iz Srbije,a ostali su bili mlađi vojnici iz sela uz granicu Hrvatske i Srbije.Kakva ironija..Sarajlije u Krajini protiv Srba iz Hrvatske i Srbijanaca iz Beograda..bolesno..

10. diverzantski odred nije srbijanska jedinica, bio je popunjen uglavnom Srbima iz BiH. A bilo je Hrvata u 10. diverzantskom odredu, npr Erdemović koji je u Hagu osuđen na 5 godina zatvora, jer je po sopstvenom priznanju ubio oko 100 muslimana nakon pada Srebrenice.

21.04.2008., 23:19
Kakvo su mišljenje imali vojnici VRS o paravojnim rambo tipovima tipa Srbijanskih raznih specijalaca,10.diverzantskog odreda...i jesu li fakat ti tipovi išta bili od pomoći VRS ili su samo zavaljivali??
Ja sam slušao svjedočenje "Lasti" o borbama u Krajini,i navodno su Laste provalile da je neko od lokalnih VRS-šefova poslao čuvene Frenkijevce(specijalce famoznog DB srbije) u klasičnu klopku,pravo sarajevskim Lastama,koji su prilično slabo znali teren,i onako im je paranoičnim i sluđenim,umornim,najmanje bilo do nekih nabrijanih specijalaca.U neka doba ujutro skontali su stroj u nastupanju,kao na nekoj mirnodopskoj vježbi,momaka u crnim uniformama,sa crvenim beretkama na glavama,njih oko 50-ak kako idu otprilike kao lepeza prema manjoj skupini kuća gdje su slučajno prenoćile Sarajlije iz "Lasti".Da nije bilo što je bilo,moglo bi se pomisliti da je snimanje naivnog filma u pitanju.
Neko je izgubio živce i zapucao,a mogli su ih lako zarobiti,jer Crvene B.bijahu na čistini nekih 30-50 metara udaljeni kad su primjećeni(rano jutro).Djelovali su potpuno iznenađeno,a većina je ostavila kosti na krajiškoj zemlji,dok je njih 5-6 uspjelo da pobjegne nazad pod kišom metaka."laste" su ih prerovale,uzele vrijednije puške(heklere,sijač,bolje p....štolje) i podosta para zapakovanih u snopove--očito isplata za neki posao,tipično ratna slika.
Ustanovili su ipak da je samo nekolicina bila iz Srbije,a ostali su bili mlađi vojnici iz sela uz granicu Hrvatske i Srbije.Kakva ironija..Sarajlije u Krajini protiv Srba iz Hrvatske i Srbijanaca iz Beograda..bolesno..

10. diverzantski odred nije srbijanska jedinica, bio je popunjen uglavnom Srbima iz BiH. A bilo je Hrvata u 10. diverzantskom odredu, npr Erdemović koji je u Hagu osuđen na 5 godina zatvora, jer je po sopstvenom priznanju ubio oko 100 muslimana nakon pada Srebrenice.
Pogledajte http://www.nezavisne.com/revija/tekst1-050918.php

.."Srbijanskih raznih specijalaca,10.diverzantskog odreda..."..odvojeno zarezom ,nisam ni napisao da su Srbijanci sami 10.D.Odred :mrgreen: ..nebitno,znam za Erdemovića-interesuje me bratija koju je filovao Franko Simatović i Radojica Božović iz RDB Srbije.Ako znaš štogod o mišljenjima običnih smrtnika VRS o njihovim suborcima zvučnih imena i još čuvenijih ovlaštenja(iskaznice DB srbije),a i samom 10.d.o su neki od njih bili instruktori( kao što su postavljali temelje svim jedinicama koje su bile vođene nezavisno od VRS,odnosno iz centrale Pete uprave DB Srbije.
Znam da su pretkraj rata dojadili i bogu i narodu,te da ih je i sam Mladić jedva držao pod kontrolom,ako je uopšte i mogao(iz iste su kase dobijali deviznu platu i dodatke-kasa Mihalja Kertesa :mrgreen: ,pola murji,pola vojsci u VRS na bratskoj ispomoći)...hoću da pitam je li iko vidjeo koji su im bili stvarni motivi i naredbodavci?? Kontash?

nara
24.04.2008., 20:50
Zastave na kotu pobili su poznati ratnic i Fehim Agić Aga i Juka Gojak. A na šehidskom mezarju Kovači ukopan je Smajo Šikalo. Nije mu bilo suđeno da direktno učestvuje u oslobađanju ni Visa, ni kote 850. Ali, indirektno je, ipak, učestvovao. Jer, njegovi policajci su mjesec ranije zarobili srpske vojnike Branislava Heraka i Sretka Damjanovića. Oni su, posebno Herak, kazali sve o srpskim položajima na Žuči, što je bilo dragocjeno u pripremanju ovih bitki. Uveče su u Komandu Envera Šehovića došli Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović Talijan, Vaha Karavelić, Safet Zajko, Salko Gušić i mnogi ratnici sa Žuči. Stigao sam i ja i tu mi je Sefer za Oslobođenje izjavio kako će „četnici tek sad da osjete snagu Armije RBiH“, a Talijan da je jedna kapija grada otvorena. Komandant Drugog korpusa Željko Knez nazvao je telefonom Sefera i kazao kako pobjede na Žuči snažno motivišu i borce Drugog korpusa. Iza ponoći smo napustili Šehovićevu komandu, a padao je snijeg i dobro se vidjelo. Bila je to neobična sarajevska bijela, sretna noć!

Ja sam kcer Fehima Agić Age.

prekosutra
24.04.2008., 20:59
Zastave na kotu pobili su poznati ratnic i Fehim Agić Aga i Juka Gojak. A na šehidskom mezarju Kovači ukopan je Smajo Šikalo. Nije mu bilo suđeno da direktno učestvuje u oslobađanju ni Visa, ni kote 850. Ali, indirektno je, ipak, učestvovao. Jer, njegovi policajci su mjesec ranije zarobili srpske vojnike Branislava Heraka i Sretka Damjanovića. Oni su, posebno Herak, kazali sve o srpskim položajima na Žuči, što je bilo dragocjeno u pripremanju ovih bitki. Uveče su u Komandu Envera Šehovića došli Sefer Halilović, Mustafa Hajrulahović Talijan, Vaha Karavelić, Safet Zajko, Salko Gušić i mnogi ratnici sa Žuči. Stigao sam i ja i tu mi je Sefer za Oslobođenje izjavio kako će „četnici tek sad da osjete snagu Armije RBiH“, a Talijan da je jedna kapija grada otvorena. Komandant Drugog korpusa Željko Knez nazvao je telefonom Sefera i kazao kako pobjede na Žuči snažno motivišu i borce Drugog korpusa. Iza ponoći smo napustili Šehovićevu komandu, a padao je snijeg i dobro se vidjelo. Bila je to neobična sarajevska bijela, sretna noć!

Ja sam kcer Fehima Agić Age.

Kako to da nikada niste uspjeli u potpunosti da potpuno otvorite kapiju grada? Mislim, u suštini ABiH do kraja rata nije uspjela da probije prsten oko Sarajeva? To je bilo uzimanje i vraćanje po jednog brda, a cilj ABiH je bio da se spoji sa jedinicama iz Visokog, ili da na nekom drugom mjestu potpuno deblokira Sarajevo

nara
24.04.2008., 21:22
Ne znan, ja sam citirala tekst, nisan bila tamo, a oca se ne sjecam.

dragans
25.04.2008., 02:57
.."Srbijanskih raznih specijalaca,10.diverzantskog odreda..."..odvojeno zarezom ,nisam ni napisao da su Srbijanci sami 10.D.Odred :mrgreen: ..nebitno,znam za Erdemovića-interesuje me bratija koju je filovao Franko Simatović i Radojica Božović iz RDB Srbije.Ako znaš štogod o mišljenjima običnih smrtnika VRS o njihovim suborcima zvučnih imena i još čuvenijih ovlaštenja(iskaznice DB srbije),a i samom 10.d.o su neki od njih bili instruktori( kao što su postavljali temelje svim jedinicama koje su bile vođene nezavisno od VRS,odnosno iz centrale Pete uprave DB Srbije.
Znam da su pretkraj rata dojadili i bogu i narodu,te da ih je i sam Mladić jedva držao pod kontrolom,ako je uopšte i mogao(iz iste su kase dobijali deviznu platu i dodatke-kasa Mihalja Kertesa :mrgreen: ,pola murji,pola vojsci u VRS na bratskoj ispomoći)...hoću da pitam je li iko vidjeo koji su im bili stvarni motivi i naredbodavci?? Kontash?

Nemaju ti likovi mnogo veze sa 10.do. Oni su se bavili mnogo unosnijim poslovima obezbjeđivanja poslova sa V.Kladušom i Bihacom.
Imaš puno detalja u filmu F.Švarma "Jedinica" i knjizi "Atentat" M.Vasića.
10.do je bila regularna jedinica VRS pod direktnom komandnom GŠ VRS. Mada su vjerovatno neki pojedinici prošli prošli obuku Crvenih beretki u Kuli ili Erdutu, većina su bili obični vojnici koji su u jedinicu dolazili u prekomandu nakon odsluženja redovnog vojnog roka.
Što se tiče odnosa VRS sa tim raznim ekipama koje su stizale u "pomoć" sve je zavisilo od njihovog ponašanja. Arkana je Mladić 2 puta najurio iz RS (1992.-e i 1995.-e, detalji u gore pomenutom filmu) jer se ovaj (Arkan) ponašao kao glavni gazda gdje god bi se pojavio. Šikanirao je oficire i vojnike VRS i nije poštovao nikoga. Umalo nije došlo do međusobnog obračuna VRS i "Tigrova" u Krajini 1995.-e.
Frenki i njegova ekipa (Legija itd.) su imali druge zadatke. Nisu se miješali u posao VRS i odrađivali su direktno posao za glavnog gazdu. Recimo kad je Martić ispalio "Orkan" na Zagreb Frenki i njegovi su nakon toga stavili pod kontrolu isti da se to ne bi ponovilo. I inače su imali dosta više posla i uticaja u RSK nego u RS.

17.07.2008., 09:16
Ja ratnika i prdimahune.Cuj molim te price od pojedinaca da je Bihac spasen najvise zbog Hrvatske i Amerike.Zasto nas ne spasise 1994;godine ,kada je bila jedna od najvecih ofanziva srbocetnika na Bihacku regiju?Da se nismo uzdali u sebe ( 5.korpus) ,desila bi nam se zasigurno druga Srebrenica.Nemojmo zaboraviti da je u operaciji PAUK osim Mladicevih jedinica ucestvovao i Legija ,kao i njegove Crvene beretke iz Srbije.One kvazi- herojcine iz Kladuse su najbolje osjetile na svojoj kozi kako Legija samara i uvodi red medju Babine borce u JNA shinjelima.Borba i opstanak Bihacke regije zahvaljujuci 5.korpusu ARBiH-SILI NEBESKOJ, ce ostati zapisana zlatnim slovima u BiH povijesti ,a vi i dalje pisite nebuloze.

Nihad
19.07.2008., 02:44
Oslobađanje Bugojna

Ovih dana navršava se punih 15 godina od kako su snage Hrvatskog vijeća obrane (HVO) Bugojno inspirisane idejom instaliranja vlasti paradržavne tvorevine "Hrvatske zajednice Herceg – Bosna" ("HZ HB") napale Bugojno i počinile zločine u tom dijelu BiH. Najpoznatiji je svakako onaj u Vrbanji koji se desio 18 jula 1993. gdje je ubijeno 45 lica – Bošnjaka, žena i muškaraca, uglavnom civila, starosti od 19 do 82 godine - što je bio uvod u sukob koji će trajati šest dana.

http://www.blogger.ba/slike/65472.1321279.jpg

Pripadnici HVO-a Bugojno uz fašističku zastavu.

Sve o dešavanjima u Bugojnu u julu 1993 na ovom linku:

http://fildzan.info/index.php?option=com_content&task=view&id=1010&Itemid=30#Scene_1


Nakon šest dana borbi sukob je prestao.

Sedmog dana sukoba u ranim jutarnjim satima na području Vileša poginuo je komandir ćete Armije RBiH Tahir Beganović. Zbog ratnih zasluga i hrabrosti posthumno je odlikovan zlatnim ljiljanom.

11juli95
25.10.2008., 08:19
Tufahija2,
Izlijeci se covjece. Obecane zlatne kassike ne postoje.

bigboss537
27.10.2008., 02:34
Naravno vijest je iz srpskih novina, pa zato oni spominju okupaciju, no uglavnom poenta da vidis da je HVO bio u Varcar Vakufu.

Oni spominju okupaciju zato što je to zaista bila okupacija i potpuno je ispravno. Pa nije valjda oslobađanje!? Isti taj Varcar skupo je koštao nekog Matijaševića..a i šta će on u Varcaru, realno :)



Orasje i Bihac jesu bili na granici pada, srpske snage su cak usle u dijelove opstine Bihac, ali do pada nije doslo, mozemo slobodno reci da je hrvatska Oluja spasila Bihac, a isti taj Bihac je bio zasticena zona UN-a.

Naravno da je bio, isto kao i Benkovac i RSK.

Oslobađanje je moglo biti jedino da se VRS borila na strani legalne i međunarodno priznate vlade u Sarajevu, a pošto se ona u vojnoj klasifikaciji može svrstati samo kao pobunjenička formacija koja je bila u suradnji sa agresorom iz Srbije(JNA)i borila se protiv legalno priznate vlade onda se svako drvo, kuća, zgrada, cesta, grad, selo može jedino smatrati okupacijom a nikako nekakvim "oslobađanjem". Činjenica je da se VRS borila protiv suverene i međunarodno priznate BiH i nasilno držala dijelove te zemlje pod svojom kontrolom i zbog toga je to okupacija.
HV kada je ušla na teritorij BiH tijekom operacije "Oluja" je imala odobrenje od strane Vlade BiH i zbog toga se sve njene operacije tijekom te akcije mogu smatrati jedino oslobodilačkim a nikako okupatorskim. Za prijašnje upade HV-a na teritorij BiH(93-94. godina) ovo naravno ne vrijedi i to se može smatrati aktom agresije.
Ako baš trebaš usporedbu onda se može povuči paralela između "vlade" na Palama i južnjačke vlade u Richmondu za vrijeme Američkog građanskog rata i Vlade BiH u Sarajevu i Lincolnove vlade u Washington D.C.-u. Naravno postoji samo jedan izuzetak: Konfederacija nije pustila strane trupe na teritorij SAD-a a "vlada" na Palama je faktički bila marioneta susjedne nam Srbije. Zato je ovo prvo građanski , a ovo drugo agresorski rat.

e vidis za mene je to sve isto...agresija je rep.hrvatske pocela jos 2./3.3.92. ulaskom hv u bos.brod...i zauzimanjem bos.posavine,tj.bos.broda,dervente,modrice,odzaka, i ubijanjem i protjerivanjem srba sa njihovih ognjista...
sto se tad vlada u sarajevu nije pobunila i zastitila teritoriju bih....vec je pustila da se progone i ubijaju stanovnici srbi u bos.posavini...
niko za te zlocine nije odgovarao...
kao ni za zlocin nad srbima u mrkonjic gradu,koji su pobijeni,i mnogim drugim zlocinima...
pozdrav

bigboss537
27.10.2008., 02:43
Након признања независности БиХ од стране међународне заједнице укупно је усложњена политичко - безбједносна ситуација на подручју општине Дервента, као и у сусједним општинама.
У Дервенти хрватско – муслиманска коалиција узела је најзначајнија мјеста у органима власти и имала је за циљ преузимање комплетне власти на општини Дервента.
ХДЗ и СДА организују протестне скупове и блате припаднике ЈНА, тражећи да се војни обвезници не одазивају на војне позиве и врше припреме за формиранје властитих оружаних формација. Притисци се настављају и постављају барикаде на излазу према Броду и према Добоју, те према српским селима у Беглуцима, Модрану код Споменика, Мишинцима, М. Сочаници... итд.
Муслимани и Хрвати често изводе диверзантске акције, као што су рушење моста на ријеци Вијака према Прњавору итд.
Хрватско – муслиманска коалиција везује своје националне заставе, као симбол заједничке коалиције у борби против Срба на скуповима као у Кулини, Плехану, Модрану, Бијелом Брду итд. Врши се шиканирање и отпуштање радника српске националности из привреде.
Упадом припадника Збора народне гарде у Брод, долази до егзодуса Срба са овог подручја према Дервенти, а у селу Сијековац 26.03.1992. године долази до покоља становништва и паљења српских кућа. Све ово је пробудило свијест код српског народа да се мора организовано супроставити најезди усташтва и заштитити вјековна огњишта и српску нејач.
Уласком припадника Збора народне гарде из Хрватске на територије општине Дервента и Брод, формирају се паравојне формације хрватско – муслиманске коалиције и рат постаје неизбјежан.
25. марта 1992. године “Радио Дервента“ се оглашава саопштењем да су у граду затворене трговине и школе. Тадашњи предсједник СО Винко Бегић саопштава да је кризни штаб Хрватске Посавине смјештен у Дервенти и да је донио сљедеће закључке:
- да се са подрчја општине повуку припадници ЈНА,
- да се два припадника ЗНГ који су приведени у касарну одмах пусте,
- да се наоружање и опрема од општинских штабова ТО врати.
28. марта 1992. команда ХВО смјештена је у Зеленикама.
Костреш и Барица се исељавају, неколико становника је побијено, остали дио прелази на српску територију и бива размјештен по српским кућама на календеровачком и осињском подручју.
4. априла 1992. у Дервенту су дошли чланови предсједништва БиХ др Биљана Плавшић, Фикрет Абдић и Фрањо Борас, одржали састанак у школи Никола Тесла са представницима власти, обишли село Костреш и затим покушавају доћи у Сијековац, гдје је извршен покољ српског становништва, али због постављених барикада и ватрених дејстава нису успјели. Истог дана под окриљем ХДЗ одржан је протестни митинг у Дервенти.
7. априла 1992. године постављена је засједа код Ауто – мото друштва у Дервенти и отворена је ватра на патролу војне полиције када је погинуо Зоран Савић, а тешко рањен Драго Аџић који је од посљедица рањавања убрзо подлегао.
Пред зграду општине, припадници ЗНГ постављају своје страже гдје су контролисали улазак и излазак из општине, тражећи „особне“, карте.
Командант Општинског штаба ТО Лука Олујић са сарадницима прелази у Основну школу Никола Тесла, гдје га 9. априла постављају на дужност секретара Секретаријата за народну одбрану.
У то вријеме већ долази до отварања ватре на линијама разграничења српских и хрватских села, те честог гаћања касарне. Из Рашчића отвара се минобацачка ватра на касарну.
10. априла уочено је значајније кретање војске ЗНГ из Хрватске према Дервенти, и то десантним чамцима из Славонског Дубочца у Босански Дубочац, а отворена је ватра са Бабиног Брда и Павловог Брда према дубини српске територије. У то вријеме већ се у Дервенти крећу усташка возила и лица обучена у усташке униформе.
13. априла опкољен је објекат складишта наоружања ЈНА на Рабићу од припадника ЗНГ, те извршен напад на касарну Дервента.
14. априла 1992. званични представници српске власти под притиском и из безбједности напуштају Дервенту и одлазе у село Календеровце, гдје заживљава српска општина Нова Дервента.
Петнаестог и шеснаестог априла већ се воде интензивне борбе у граду, гдје наши борци успјешно бране дио Дервенте са лијеве стране ријеке Укрине, те припадници чете Чардак са десне стране, која води сталне борбе са усташама у одбрани насеља Чардак. Дио Дервенте са лијеве стране био је полуокружен, а пут према Прњавору под сталном ватром усташа.
Насеље Чардак је потпуно окружено. Усташе стално нападају ово насеље и у почетним борбама за Чардак погинуло је 7 лица., али и поред тога припадници чете Чардак пружају јак отпор усташама.
25. априла дио чете Чардак извршио је пробој према дервентској касарни на лијевој страни Укрине, са око 100 жена и дјеце који су евакуисани, а један дио становништва и бораца чете Чардак остао је у окружењу.
26. априла, на Васкрс, дио становништва се пробојом извлачи, 28 бораца је заробљено и усташе их одводе у логор на Рабић гдје су мучени и убијани, насеље је спаљено и опљачкано до темеља.
Дио бораца и становништва са Чардака је побијен и сахрањен у заједничку гробницу која ће бити откривена тек по ослобаћању Дервенте.
Период од маја до јуна протекао је у сталним борбама на линијама разграничења, српско становништво, сво способно, ставља се под оружје да одбрани територију и српску нејач од побјешњелих усташко – муслиманских снага, које по сваку цијену желе да затру српски народ.
Долази до организовања наших јединица и формирају се организоване и респектабилне снаге са јаком жељом и мотивом одбране свега што је српско. Тако је у незадживом налету наших снага 28. јуна пробијен коридор и отворен пут живота, а већ 4. јула наше снаге ослобаћају град Дервенту. Град је слободан али не и цијела општина. Усташе су на дервентском ратишту доживјеле класичан војни слом. За собом су оставили видљиве трагове злочина на сваком мјесту.
Откривена је масовна гробница на Чардаку са 36 лешева набацаних једни преко других, цивили и борци, старци и жене, али сви Срби. Гробови Срба на Рабићу, муслиманском гробљу код болнице, појединачних гробова убијених је на претек, у Модрану, Пољарима, Лужанима и тако редом, усташка кама била је неумољива.
На сваком кораку трагови усташког дивљања. Бивши Дом ЈНА гдје су Срби довођени, убијани и мучени само зато што су Срби.
Складиште на Рабићу, фабрика сточне хране у Пољу и Пољарима, Живинице, усташки су казамати у којима су мучени и убијани људи на најзвјерскији начин само зато што су Срби.
За Дервенту су многи рекли да је други Вуковар. У ратном пожару потпуно је уништено или оштећено 70% стамбеног фонда, озбиљно си страдали и производни капацитети.
Српска православна црква минирана је одмах почетком рата, коју су Срби изградили далеке 1855. године и посветили Успенију Пресвете Богородице, а од ње је остала само прашина. Ни православно гробље није поштеђено. Страдала су и сва српска села у које је крочила усташка нога: Костреш, Лужани, Вишњик, Буковица. Порушене цркве, гробља девастирана. Жеља им је била да затру све трагове постојања православља на овом простору.

bigboss537
27.10.2008., 02:55
operacija una

Operacija Una jedina je operacija HV-a tijekom 1995. koja nije završila pobjedom Hrvatskih snaga. Odvijala se od 18. rujna do 19 rujna 1995, svega 1 dan. Operacija “Una”, sa stanovišta hrvatskih žrtava, jedna je od najtragičnijih vojnih akcija HV-a.

Ciljevi operacije su bili

spriječavanje topničkih udara na Pounje i Hrvatsku Kostajnicu kako bi se ubrzao povratak proganika i povećala sigurnost na tom području
stavljanje rijeke Une i Unske pruge pod nadzor HV-a i Armije BiH
odbacivanje srpskih snaga prema Prijedoru i Banjoj Luci čime bi se zauzelo više teritorija i time osigurale bolje pozicije pred predstojeće pregovore
jedan od tajnih razloga je i bio ne dopustiti 5. korpusu ABiH izlazak na Savu.

Postrojbe
U operaciji su sudjelovale snage Zbornog područja Zagreb s 1. gardijskom brigadom HV (Tigrovi), 2. gardijskom brigadom (Gromovi) i dio snaga Zbornog područja Bjelovar.

Najveći dio vojnika 1. i 2. gardijske brigade HV-a bio je tada na godišnjim odmorima, pozvani su odmah da se jave 17. rujna 1995. u svoje postrojbe. Nisu znali zbog čega su pozvani ili kuda se ide.

Procjenjuje se kako je u operaciji “Una” sudjelovalo 1500 hrvatskih vojnika iz sastava gardijskih brigada i još toliko iz dviju domobranskih pukovnija."

"Nakon dobro provedene operacije Oluja i netom nakon operacije Maestral hrvatsko Pounje bilo je pod izrazito jakim topničkim udarom srpskih snaga iz tzv. Republike Srpske. Pod jakim je udarom bila Hrvatska Kostajnica, a cesta Hrvatska Kostajnica-Dvor bila je praktički zatvorena. Trebalo je nešto učiniti.

Nošeno euforijom nakon uspjeha ljetnih operacija, hrvatsko vrhovništvo se na prijedlog predstavnika SAD-a odlučilo za jednu brzu i nepripremljenu operaciju. Naime, Richard Holbrooke je 14. rujna sugerirao hrvatskom vrhu napad na Prijedor s područja Banovine i Pounja. U Glavnom stožeru Hrvatske vojske vladalo je mišljenje da postoje realni izgledi za provedbu takve operacije. Akciju je inicirao sam dr. Franjo Tuđman i dogovorio je s Davorom Domazetom i Antom Gotovinom i Gojkom Šuškom. U čitavu akciju je bio uključen i general Vinko Vrbanac, tadašnji načelnik Operativne uprave Glavnog stožera. Zanimljivo, za operaciju “Una” uopće nije znao niti tadašnji načelnik Glavnog stožera general zbora Zvonimir Červenko koji je procijenio da akcija “Una” ne može početi bez kvalitetne pripreme i razrade, jer će u suprotnom doći do tragedije.

U pronađenim transkriptima na Pantovčaku otkriveno je da je 18. rujna 1995. u 10.50 sati k Tuđmanu u ured došao vidno uzrujani načelnik Glavnog stožera Zvonimir Červenko. Na Tuđmanovo pitanje: “Generale, izvoli, što je razlog?” Červenko se nije mogao zaustaviti: “Gospodine predsjedniče, ja ne želim ništa objašnjavati, ja sam samo došao da vam ovo predam i da vam objasnim ovo što se mimo mene, odnosno bez mog znanja ide. Da upozorim što treba dolje učiniti, da ne dođe do nekih stvari koje su neželjene. Ja sam donio kartu. Ako treba, gospodine predsjedniče, ja ću zauzeti Kragujevac, ja ću tamo prvi ići, ali molim s koordinacijom, s pameću.” General Červenko, prije nego što je došao na posao to jutra, očito nije znao da kreće operacija “Una”. „Gospodine predsjedniče hoću znati što je cilj operacije, što treba zauzeti i kako. Ja ću to izvršiti gospodine predsjedniče”, nastavio je Červenko. Bio je posve uvjeren kako Tuđman u njega nema povjerenja i da zbog toga nije upoznat ne samo s odlukom da se prijeđe Una nego niti s pravom svrhom operacije. “Ja ću to izvršiti, ali trebam o tome nešto znati. O tome se radi... Ako sam ja odgovaram za to na Uni, ako ću ja sutra odgovarati, godspodine predsjedniče, za poginule… Ja nisam čovjek kalibra našeg visokog časnika, koji kaže da mu se, da oprostite, j... koliko će vojnika poginuti, jer su oni i tako za jednokratnu upotrebu.”

Kasnije se doznalo da je izjavu "j... mi se koliko će vojnika poginuti, jer su oni i tako za jednokratnu upotrebu.” dao general Vinko Vrbanac."
Ovaj rekst se nalazi na wikipediji
"Hrvatsko vojno vrhovništvo nije dobro pripremilo napad. Zakazala je obavještajna služba. Očekivalo se kako su srpske snage na tom području slabe. No nije bilo tako. To je bilo područje u kojemu je bila stacionirana sva izvučena tehnika Banijskog korusa SVK, ali i tzv. specijalne postrojbe SVK, one iste koje su mjesec dana prije izbjegle sa Banovine. Zbog Maestrala na juznim dijelovima Republike Srpske napad HV-a se očekivao. Srpska se vojska psihološki oporavila i dobro ukopala čekajući napad HV-a. Osim toga, provedena je opća mobilizacija jer je bio u pitanju opstanak ili neopstanak Republike Srpske, svaki civil je bio naoružan i motiviran za obranu.

S druge strane, priprema operacije HV-a je krajnje zakazala, za razliku od pomne pripreme Oluje. Nije bila angažirana inženjerija koje je mogla u kratkom roku postaviti prijelaze na manje rizičnim točkama preko Une čime bi se zaobišli i okružili gradovi Bosanski Novi, Bosanska Kostajnica i Bosanska Dubica. Nije u dovoljnoj bila angažirana raketno-topnička priprema. Zakalaza je i logistika. Za prelazak Une nisu bili osigurani kvalitetni čamci nego se planiralo Unu preći običnim drvenim čamcima.

Također, potpora 5. Korpusa ABiH je izostala, jer koordinacija s njima nije bila dobra, pa su bošnjačke postrojbe mirovale u Bosanskoj Krupi i Bosanskoj Otoci."
Злочини прве и друге гардијске бригаде Хрватске војске у Поуњу
Спржени "Громови"
У операцији "Дрина 95", у којој је доживела дебакл, Хрватска војска убила више од стотину цивила у Новом Граду, Костајници и Козарској Дубици

БАЊАЛУКА, 15. августа – "Јао, роштиљијаде", надјачава грмљавину артиљеријских оруђа и рафалну паљбу пешадијског оружја глас војника 125. бригаде Хрватске војске док, с леве обале Уне, осматра резултате напада својих сабораца на Козарску Дубицу из које се, у том часу, извијају густи облаци дима.

Снимак је направљен 18. и 19. септембра 1995. године, када је Хрватска војска изводила операцију заведену под чак три кодна назива – "Уна 95", "Врбас 95" и "Дрина 95". О овом детаљу касније ће бити више речи.

Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу 18. септембра напале су елитне јединице 1. и 2. гардијске бригаде Хрватске војске, "Тигрови" и "Громови", а артиљеријску подршку пружала им је 125. бригада. Задатак да у Козарској Дубици направе мостобран добиле су злогласне "Црне мамбе".

Потпуни крах

"Ова операција Хрватске војске завршила се потпуним крахом. На потезу од Новог Града до Козарске Дубице загребачки "Тигрови" су поломили зубе, а "Громови" су, да тако кажем, напросто спржени. Овде су потучене и ’Црне мамбе’", објашњава за "Политику" командант одбране Козарске Дубице потпуковник Пантелија Ћургуз.

Почетну предност хрватске трупе, под командом генерала Винка Врбанца, искористиле су за погром над цивилним становништвом овог дела Поуња. "И ми смо платили високу цену у одлучујућој бици за Републику Српску. Када то кажем, мислим на страдање цивилног становништва у ове три општине. За дан и по, колико је трајала офанзива на Поуње, убијено је више од стотину цивила, међу којима је било много жена и деце", истиче Ћургуз.

Највећи злочин хрватски "Тигрови" направили су 18. септембра у насељу Туњице, на путу Нови Град – Костајница. Ту су убили 23 цивила. У Туњицама су, поред осталих, убили и Бошка Максимовића и његовог седамнаестогодишњег сина Дражена. Рафали хрватских војника овде су пресекли живот Гордане Вукојевић и њених синова –Милоша (17) и Данијела (20).

Тукући артиљеријом колону цивила која се извлачила из Новог Града, у селу Сводна убијено је 11 цивила: 10 жена, међу којима је најстарија била Радојка Миладиновић (72), и један мушкарац, Слободан Крнетић (58).

Напад на Костајницу Војска Републике Српске зауставила је релативно лако – у Уни је погођена амфибија хрватских гардиста, а ништа боље није прошла ни група која је покушала на пређе мост. Код овде погинулог хрватског војника Младена Бороје пронађена је топографска карта са уцртаним правцима напада и ознаком "Дрина 95".

Борба прса у прса

У артиљеријском нападу на Костајницу погинуло је троје цивила: Јањка Кукрика, Милан Мијук и Хата Бешић.

У Извештају о откривању кривичног дела и извршилаца, који је Центар јавне безбедности Бањалука пре више од 10 година доставио бањалучком Окружном тужилаштву, детаљно су документовани злочини Хрватске војске у Козарској Дубици.

У њему, између осталог, пише да су хрватски "Громови" и "Црне мамбе" клали, давили и спаљивали своје жртве. Са територије ове општине, наведено је у полицијском извештају, укупно је убијено је 26, а рањено 19 цивила. Неки су, као Бошко и Дражен Максимовић, страдали на подручју суседних општина. "Није нас толико изненадио напад Хрватске војске, колико нас је изненадила окрутност ’Црних мамба’ и ’Громова’. Дмитра Дерикућу и Милорада Букву запалили су у аутомобилу који су претходно зауставили. На мосту преко Бињачке убили су Драгана Слијепца и његове сапутнике Анку и Милку Црљеницу и Драгињу Драгићевић. Оне су биле рањене и Слијепац их је возио у болницу. Наше борце Маринка Бобара, Ранка Шипку и Ђорђа Завишића најпре су заробили и онда их задавили жицама", препричава полицијски извештај Пантелија Ћургуз, додајући да је на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу 18. и 19. септембра Хрватска војска испалила више од шест хиљада артиљеријских и ракетних пројектила.

О томе како су борци Војске Републике Српске сломили офанзиву хрватских "Тигрова", "Громова" и "Црних мамба", Пантелија Ћургуз каже: "Чим смо сазнали да је на топографској карти уписан назив операције ’Дрина 95’, постало нам је јасно да држимо фронт без резервног положаја. Били смо свесни да наше одступање може значити почетак краја Републике Српске. Прихватили смо борбу прса у прса. Тактички смо одвукли хрватске гардисте од наших ровова на десној обали Уне. Преко ноћи смо их бочним ударима опет запосели. Тако смо блокирали продор ’Црних мамба’ у дубину наше територије и онемогућили хрватским снагама форсирање Уне. Организовали смо кружну одбрану из које смо, уз помоћ питомаца Центра војних школа из Бањалуке, изашли као победници."

Ћургуз вели да је српским борцима много олакшан посао када се домогао "мотороле" погинулог командира "Црних мамба" Зденка Паеске, преко које је слушао наредбе које хрватски команданти издају својим јединицама.

Хитан састанак са Туђманом

Да је Хрватска скупо платила покушај освајања Новог Града, Костајнице и Козарске Дубице потврдио је у књизи "Пут у Дејтон" тадашњи специјални изасланик америчког председника за Балкан Ричард Холбрук. Он се, забележио је "због неочекиваног узмака Хрвата" 19. септембра хитно састао са хрватским председником Фрањом Туђманом и председником ратног Председништва БиХ Алијом Изетбеговићем. Пре завршетка операције хрватски извори су помињали 49 мртвих, 63 рањена и педесетак гардиста који су остали у окружењу на територији Републике Српске.

Уосталом, о дебаклу 1. и 2. гардијске бригаде Хрватске војске у Поуњу сведоче и речи хрватског официра, чија је кодна ознака била "Јастреб". Пред крај снимка, док осматра амфибију коју је код Доње Градине "зољом" погодио Маринко Гвозден, чује се његов глас: "Сада је све готово."

После те реченице уследила је псовка. И позив санитету да чамцима и амфибијама извлачи рањенике. Одговорност Хрватске и њених трупа за злочине, осим у Републици Српској, нажалост, нико не спомиње.

bigboss537
27.10.2008., 03:08
smoluca 1992
Nadam se da ce putnik koji naidje na moje reci imati strpljenje do kraja ih procitati.
Rodom sam iz Tinje,otac mi je iz Potpeca majka iz Smoluce.
Sto se tice naziva jedinica ne baratam time,niti ovo sa bilo kakvom mrznjom pricam,pisem kako je bilo iz ugla jednog mladod coveka iz tog vremena.
Naravno sve je pocelo mnogo ranije ali krenucu od 15 maja1992... Tog dana je zapoceo rat u mom podrucju.
Tog dana je napadnuta tuzlanska kolona u Tuzli.U mom selu(Tinja) su se cule detonacije iz grada soli.U to vreme je tek pocela televizija srebrenik koja je uzimajuci frenkvenciju od televizije tuzla prenosila uzivo napad na JNA.Tako da smo uz sliku i komentare ushicenog spikera imali i zvuk koji je dolazio od vani. Mi smo se tako okupili u kuci i gledali bez reci sta se desava.
Ko zna iz kojeg razloga viseg ili zemaljskog,posle par dana desi se mali zemljotres,prvi koji sam uopste doziveo do sada,kao da je najavio sta nas sve ceka a tada nismo imali pojma!
Nesto malo stigao je i moj otac iz srbije,napustio je posao iako mu je sef predlagao da ostane i dovede svoju porodicu na bezbedno.Nije poslusao,vratio se iz razloga da bude sa svojom porodicom.(kasnije se ispostavilo da ga je ta odluka kostala zivota)
Vec tada su bile formirane grupe da cuvaju selo,strazare...jer se u dva slucaja desilo da dvojica-trojica upadnu na neku uzvisinu i pucaju na srpske kuce ili uopste na selo iako je donja Tinja nije bila etnicki cista srpska bilo je tu i muslimanskih kuca i drugih naroda. Ali kada bi se ti ljudi savladali ili kada bi se predali,morali su se izruciti policijskoj stanici srebrenik,sto je automaski znacilo pustanje na slobodu.
U toj pucnjavi na moje selo,cesto smo ja,sestra,majka,ujak(izgubio je jedino dete u ratu 1994godine) isli na spavanje u sumi na putu izmedju Tinje i Smoluce. Tu sam prvi put osetio i spoznao kako izgleda jutarnja svezina u sumi i kako ujeda zora!
Moj otac je dobio pusku,ruski spagin.Napokon je mogao baciti motku sa kojom je strazario na ulasku u nas sokak. Muslimani u gornjoj Tinji su se takodje naoruzali.Dzamija im je sluzila za kovanje raznih planova i magacin oruzja.
U donjoj Tinji je kao neki predsednik bio covek madjarskog porekla maruskice smo iz zvali po baki Maruski.Zadnji pijacni dan u Tinji je bio neobicno tih,znalo se sta se sprema za nas Srbe a mi smo se nadali nekom cudu.Tada je moj tetak inace hrvat po nacionalnosti rekao skoro sifrovano na pijaci da bezi,da se sklanja ne sprema se dobro Tinji,Potpecu,Smoluci Kada je bio ultimatum od strane zelenih beretki nekolicina srba su se predali... To je bio sasvim normalan skup,sasvim obican na raskrsnici. Poruka je bila jasna "do 14h da se predate,posle toga dolazi napad za one koji se ne predaju".
Mnogi su to uradili,no nije se znalo u tom trenutku ko radi pravilno jer ne pise se dobro ni jednim ni drugima.Zivoti su na kocki prilikom bilo kakve odluke!
Zato i nije bilo nikakve svadje ni verbalnog sukoba,jednostavno samo si odabrao sudbinu kako da zavrsis,odabrao si i izvagao gde imas vise nade!
Kroz Tinju i Potpec je isao magistralni put srebrenik-tuzla,a taj put je mnogo znacio i za gradacac,gracanicu jer im je veza sa tuzlom.
Pored Tinje,Potpeca,Smoluce na tom podrucju je postojalo jos par srpskih sela. Spionica,Dragunja,Jasenice... Oni nisu imali sanse da se bilo kako organizuju ko se nije pre izvukao pao je u zarobljenistvo.
Kako su prolazili i na koji nacin to najbolje oni znaju nisam merodavan o tome pricati,znam samo price pa mozda ovim putem neka neko otvori i temu na koji nacin su se izvacili iz tih sela.Jer znam da im nije bilo lako!
Ja sam sa majkom,sestrom krenuo ka smoluci,padala je kisa,ali nismo se zaustavljali.Bio je cudan taj put,nikoga nismo sreli,niti smo videli nista sto lici na zivo bice,ni pticu!
Stigli smo u Gornju Smolucu i odma se smestili kod majkinog brata.
Moj otac se nije predao ostao je sa sakicom ljudi iz Tinje njih 30...(skoro kao onaj spartanski film 300) da stite odstupnicu zenama i deci.Naspram hiljade vojnika i ko zna koliko jos u to vreme zvanih zelenih beretki.
Poceo je napad,naravno islo se u povlacenje.Nedugo zatim direktna opasnost je zapretila i Potpecu,selu do Tinje.Krenula je kolona iz potpeca zena i dece ka smoluci...
Iz smoluce smo vec mogli cuti pucnje kako se priblizavaju.Video sam jedan odred dobrovoljaca iz Smoluce koji su krenuli da pomognu braci u tinji i potpecu.
Komsija Drago iz Tinje bese ranjen,zarobili ga.Njegova prica je jako zanimljiva,kroz sta je sve prosao.
Komsija Sreto braneci svoje suborce poginuo,ubijen sa metkom u ledja,imao je preko 60godina.
Poginuo je i Danko,licno ga ne znam.
Sa mojim ocem je bio doticni "zutan" ili tako nesto...
U navali adrenalina i videci bezizlaznost situacije bacio je pusku i krenuo prema muslimanima vikajuci ja sam vas,imam hrvatske krvi.(verovatno mesoviti brak)
Ubijen je!
AKO NEKO TRAZI OSOBU U ZAVODU ZA NESTALE A KOJI JE IMAO SLICAN NADIMAK POPUT "ZUTANA" VEROVATNO SU MU KOSTI NA SUMSKOM PUTU IZMEDJU TINJE I SMOLUCE!
Prva smolucanska zrtva je bio Rado!
Ta borba potiskivanja sela Tinje i Potpeca u Smolucu trajala je 2dana.Smoluca se dobro utvrdila i imala je povoljan geografski polozaj za odbranu.Sa prelaskom zadnjeg vojnika iz Tinje i Potpeca na teritoriju Smoluce pocinje opsada koja je trajala do 1septembra.A tek je pocetak juna.A od 15maja nisi mogao nigde pobeci jer od napada na JNA,kroz tuzlu,Srebrenik,Zivinice,Kalesiju,Lukavac,Gradacac ...nisi mogao preci,bio bi uhapsen i imao bi dva izbora ili nositi ljiljan na uniformi ili kopati rovove ili sluziti kao materijal za razmenu zarobljenika ili ono najgore mucenje i ubijanje!
Oca sam video nakon 6-7dana,nismo nista culi za njega...dosao je samo da promeni kosulju jer je stara bila poderana.Hranili su se malinama,i zelenim vocem.
Naravno da svaki covek ne zeli da bude zarobljen u secanju ili u svojoj muci. To se desilo pre 16 godina i ne zelim nikakvu negativnost da ispoljim vec naprotiv.Mir u dusi je najvazniji,nisam uopste vernik,jednostavno zelim da postujem svoje emocije,dozivljeno,hocu da svaku suza koju je moja majka i mnogo drugih majki prolilo da se postuju.To nece promeniti nista,ali ce nas definisati kao ljudska bica!
Ono sto mozda boli narod koji se zadesio u smoluci je to sto su kao zrtve omalozavani.Niko jos nije odgovarao za pogibiiju preko 70 osoba,progon,etnicko ciscenje i nestanak ali bukvalno nestanak jednog sela,,,vise nema ni cigle tamo,pre ce se iskopati nesto na regionu Visokog(BiH piramida),neki dokaz zivota od pre 2-3hiljade godina nego sto bi se naslo i iskopalo nesto u smoluci. Zar to nije dovoljno barem da se spomene?
Jos jedna karakteristicnost je vezana uz ovo desavanje...
Zvanicno-ta vojska od 1200 vojnika 3meseca,nije bila nigde registrovana.Moj otac i ostali su zvanicno stupili u srpsku vojsku 1-2septembra.Tek tada dodeljeni su odredjenom korpusu,odredjenoj brigadi i ceti!
3 meseca mogli smo se zvati bilo kako i nikakvo obiljezje nikakve vojske nismo imali,ako je ko imao zastavicu ili neki grb od pre nju je i zasio za uniformu!
"CRNI"! Hrabar borac u to vreme jako mlad,vec sam spominjao selo jasenice u kojima su mnogi bili zarobljeni.Crni je imao jaku fameliju tamo.Pojavljivajuci se pod nadimkom i kasnije na mnogim ratistima,imao je svoju grupu vojnika,nije zelio da mu se sazna ime i prezime jer bi njegovim najmilijima naskodio,samim tim sto im je rodjak!

Dosao sam sa pricom o potpunom okruzenju u Smoluci.Skoro svaka kuca u smoluci je imala preko 10clanova sto svoje porodice sto mnogih izbeglica iz potpeca i tinje.Neke kuce su imali i preko 20clanova.U osnovnoj skoli i u kucama ljudi koji su pre odselili smesteni su oni koji nisu imali nikakve familije da ih primi.
Secam se! Pokojni stric Cvijetin,koji je usled povlacenja iz potpeca bio ranjen u glavu(iako povreda nije bila bezazlena ipak se tada po tim kriterijima smatrala za podnosljivom da bi bio na liniji) sreo je moju majku,ne napustajuci svoj ponos nije hteo reci da je gladan,no sve se znalo i bez reci.Iako smo i sami bili u tudjoj kuci dali smo koliko smo imali.
Posle 5-6 dana iz privatnih razloga otisli smo u zaseok Jovcice kod maminog rodjaka to je bilo skoro tik uz liniju iz pravca Majinovici gde su liniju drzali sa smolucanima tinjani i stalije gde su liniju drzali potpecani.
Put do stalije je vodio pored kuce u kojoj smo proveli ostatak opsade.Skoro da sam bio svedok svakog ranjavanja.
Secam se,vise puta,,,dok sam boravio u podrumu jer je tu bilo najsigurnije,topot koraka koji se sve blize priblizavaju. Dodjem do vrata i ugledam cetvoricu skoro staraca kako trce sa nosilima ranjenika prema improvizovanoj bolnici. Trebali su sigurno 3km pretrcati do bolnice,jer zbog snajpera pojedini delovi puta se nisu smeli koristiti,pa se krivudalo.
Odakle im samo snaga? Bez reci samo trce...
Cim sam dosao u Jovcice moj rodjak je imao simpatiju-devojku u Dragunji(spominjao sam to selo)poceo je pricati sa njom na telefon.Govorio je "Ko vas je napao?" "Sta se desilo?" "Gdje ti je otac?" i zadnje sto je cuo bio je plac i pi pi piiiiiiiiiiiiiiiiiii Gotovo! Nesto se desilo u Dragunji,to smo svi znali! Nema vise telefonske veze sa lokalnim selima a sa gradovima smo vec odavno izgubili.Par dana pre iskljucena je i struja i voda!

Imali smo bunare,sva sreca koliko toliko dovoljan broj.Nije se cesto kupalo,voda se cuvala!
Bilo je ljeto,videlo se do 21:30h tako da bez preke potrebe nije se ni lampa palila ni sveca.
Pocelo je!
Sta je tada bilo u glavama ljudi tesko je reci i definisati,no sada ja se svakoj osobi divim koja je to vreme bila u tom psihickom testu koliko mozes da izdrzis. Prvi mesec je bio skoro najgori.Muslimani su hteli da to sa nama sto pre rese.
Granatirali su smolucu sa rucno izradjenim granatama...vise puta sam ugledao improvizovanu granatu od limene-zeljezne flase na kojoj je bio zavaren nesto slicno kao rep,da bi mogla leteti kroz vazduh!
Bas za petrovdan su bili jako opasni...
Ja i sestra smo imali jednu igru,ko ce vise da izbroji granata koji padnu za 5minuta a da ocenimo da je pala u gornjoj smoluci.Pobedio sam brojio sam 80granata!
Ovo sto pricam samo oslikava kako su se ljudi stopili sa tim desavanjima.
Deca su se igrala sa raznim tipovima caura,decak koji sebi pronadje izlizanu JNA vojnicku kosulju bio je frajercic a svi su se furali za improvizovani kais od jednog remena vojnickog opasaca...
Teme o ubistvu i ko je poginuo su bile najzastupljenije!
Prvi mesec ako bi se moglo uopste reci tako,nije se osetila kriza u hrani.Odma se krenulo u stednju i svaka kuca je znala koliko raspolaze sa hranom.Nestalo je belog brasna,psenicno je luxuz a najzastupljenije je kukuruzno.
Vojnicka hrana je bila jako losa,kukuruzni hljeb popularno nazvan proja,bukvalno voda i kukuruzno brasno sa malo soli.Ukoliko se ne pojede dok je vruce i meksem agregatnom stanju nakon dva sata se moze uporediti sa kamenom!
No ipak prvi mesec je kako tako prosao sto se tice hrane jako lako.Bilo je voca i gljiva po sumama.Verovatno je bilo i socijalno ugrozenih ali svakako sam siguran da niko nije umro od gladi u smoluci.Ne iz tog razloga sto se imalo koliko iz solidarnoscu da ovaj sto ima dadne ovome sto nema,
Taj osecaj nacionalnog jedinstva pre svega ljudske solidarnosti nikada vise nisam sreo,samo tada!
Moj Otac je imao poznanika Stojan se zvao,u njegovoj kuci se pravila hrana za vojsku,tako da smo 2-3puta preko veze dobili neke konzerve,malo secera i ulja...koje smo opet podelili sa ukucanima sa kojima smo ziveli.
Kuca u kojoj smo ziveli brojala je tada oko 14clanova...kazem oko jer su muski clanovi bili pretezno na liniji.Kada smo spavali ta tri meseca,spavali smo kao sardine poredani jedan kraj drugog.Muska zenska soba,tu je bio Maksim iz potpeca kojeg kasnije nikada nisam video.
U prvom mesecu narod u smoluci je bio dosta oprezan,kao i citav period ali prvi mesec minimalno zrtava je bilo naspram sili koja se srucila.Vecina ranjenih,ubijenih dolazi od granatiranja.
Smoluca je malo geografsko podrucje izbaci 100 kamenica nasumice iz minobacaca njih 30 ce pogoditi kuce.
U prvom mesecu se cesto secam i smeha.Ljudi su se salili...crni je to humor bio,ali se pronalazio nacin da se pobegne od svakodnevnice!
razonodu nam je pravio tuzlanski radio i "popularni" Salid Brkic...
Na akumulator prikljuci se radio i tako vrlo kratko se slusaju vesti.On nas je zasmejavao kakvim lazima se koristi,da je smoluca pobedjena da je ostalo jos 400 cetnika itd. Naravno zenu i decu nije spominjao.
Preko radija cusmo kako se Ugljevik oslobodio. Bilo je jako neobicno slusati vesti sa strane iz tog obruca a niko ne zna u tom haosu 92 godine gde si i sta si...jer ako neko nije mogao naci svoga uvek je imao tu zadnju opciju da je negde u prihvatnom centru u srbiji!
U smoluci je bio zaseok zvan Agici,tu su ziveli muslimani...oni koji su ostali i bili su svedoci svog i naseg stradanja. Naravno da nisu bili omiljeni kod ostalog stanovnistva,ali nema reci da su bili matletirani i sav narod je govorio nema im gore kazne ako su ostali sa nama u smoluci,,,tako da i nije bilo nikakvog mucenja kada samo od sebe svaki dan i njima i svima je mucenje!
Drugi mesec!
U drugom mesecu,atmosfera se pogorsala medju narodom,par kota su pale medju njima i Majnovici.Muslimanski snajperisti su imali bolji pregled jednog dela sela.Zbog nedostatka ljudi,pogibijom,ranjavanjem ili prirodnom smrcu starosna granica regruta se pomerila na 16-17godina. Mladi,neiskusni decaci su drhtali u rovovima ali nisu bezali!
U drugom mesecu ponestaje municije.Kako nama nije bio cilj osvajanje vec odbrana vojnici su cesto imali u svojim sanzerima jedan bojovi metak jedan manevarski...cilj sa manevarskim je bio da se zna,da bi se zavaravao muslimanska strana kao da se ima municije.
Svaki vojnik je vec u drugom mesecu mogao da izbroji svoje vlastite metke koliko ima.
Samo jedna intervencija mladih intervenista mi je poznata u cilju zaplene vojnicke muslimanske hrane...tada se zaslo linijama i da se da municije koliko moze za te interveniste. Dalje akcije iz sela prema muslimanskoj teritoriji nisu poduzimate.
U drugom mesecu hrana polako nedostaje. Poznato mi je da su ljudi iz potpeca koji su imali kuce tik uz liniju ali sa druge strane poduzimali licne akcije donesivanja vrece brasna ili slicno... Tu su odrasli znali su svaki puteljak do svoje kucice,znali su gde su sakrili brasno za crne dane. Neki su akciju uspesno izveli neki se nisu vratili,njihova sudbina i dan danas je tajna!
Ljudi koji su bili zavisnici od pusenja susili su grozdjani list ili orahov list,sekli nozicem i tako motali cigarete.
Mladi doktor je imao sve vise i vise posla. Prolazak pored te kuce koja je odredjena da bude kao bolnica mi se urezalo u secanje i dan danas cujem krike i jauke ranjenika iz te kuce.Anestezije nije bilo,trpi!
Mladi doktor heroj nije se oslonjao na znanje koje je vec imao.Cesto puta je zateknut kako cita i lista medicinske knjige,proverava i uci da bude spreman na nove izazove.
Crni humor o kojem sam pricao polako je nestajao u drugom mesecu opsade.Narod se malo zabrinuo.
Niko ne dolazi u pomoc,niti ko zna nesto za nas. Cesto smo gledali u pravcu majevice. Izgladnjelost,psihicko naprezanje neizvesnosti,ne kupanje i odrzavanje higijene se jako odrazavalo na stanje ljudi.Polako se pocinju uvidjati ljudi izgladnjeli,mrsavi. Ali i dalje je prisutna snaga i dalje su na nogama i dalje znaju da nemaju kud. Strah zivotu i svojim najmilijima u coveku izazove nadrealnu snagu!
Istina je da sa probojom kroz Dubosnicu i spajanjem sa Smolucanima stvoren je ogroman prostor koji se mogao strateski iskoristiti za ugrozavanje srebrenika,gracanice.Bilo je tu i opcija spajanjem sa majevicom preko tinje i potpeca.
Misao koja me drzi da se nije izvelo tako bilo je nedostatku ljudi.Potpecani i Tinjani nemaju vise nikakve svrhe biti u Smoluci ako je put otvoren da se povuku,jer biti izbeglica tu gde je nesigurno ili negde drugdje gde je sigurno naravno da se bira druga opcija ako ne zbog sebe nego zbog svoje porodice.To znaci automaski 300-400boraca manje.Smolucani su bili izmoreni,nisu mogli nadomestiti taj nedostatak od toliko ljudi a sami da preduzimaju akcije.Bio bi potreban odmor ili bolje naoruzanje a na kraju krajeva i zelja!
Ako bi razmisljao sire,mozda i nasoj politici nije islo u interesu da se tolika teritorija osvoji jer bi automaski znacilo i brigu za tim muslimanskim stanovnistvom,pre svega drzanjem pod kontrolom i humanitarni kolaps.
naravno kasnije se ispostavilo ako nismo hteli mi da im naskodimo onda su oni nama!
Ovaj rat je isao tako ne osamaris li njega prvog on ce tebe!
O kakvim je borcima rec govori podatak da je Crni delovao sa svojom grupom posle izvlacenja,zatim veliki deo je bio pod komandom pantera,garde,mauzera.
Na zalost,mnogi su izginuli u preostale 3godine rata!
Treci mesec!
Treci mesec se skoro mogao poistovetiti sa paklom.Nestaje hrane,i ono malo lekova je nestalo,zavoji su bili vec istroseni.ranjenici su dobijali infekcije.I ono malo voca sto je bilo u basti kuce u kojoj sam boravio odavno je uvenulo ili otrovano od delovanje granata i zracenja.
Smoluca je bila sumoviti kraj,skoro da se nije moglo videti stablo od drveta u kojem nije barem jedan geler zavrsio svoju putanju i ko zna koga spasio.
Umro nam je macak,ko zna mozda od gladi mozda od starosti,mozda od nedostatka ljubavi niko ga vise nije mazio!
Zbog straha od granata i za vlastiti zivot sve manje i manje su se izvodile krave na ispasu,daju manje mleka.Ljudi su vec na granici stednje ne misle za 3dana vise vec kako sutra da se ishrane.
Pocelo je klanje stoke pre no sto sama lipse i tako da se spreci propadanje mesa.
Secam se,kuca do nas,moj ujak koji je imao oko 20clanova u kuci i medju kojima moj pokojni rodjak Vojo iz Tinje su dobili na liniji neko parce mesa,svako je dobio po parce...i muski clanovi iz te kuce doneli svojim porodicama,pecena jagnjetina se bukvalno istopila u ustima ni ukus se nije mogao raspoznati.
Ljudi su bili neobrijani neosisani,postoji jedna mala anegdota neposredno posle izlaska iz smoluce moj ujak je krenuo da poseti porodicu svoju smestenu u bijeljini.naravno sa improvizovanom uniformom,papovkom u ruci,neobrijan,neosisan.Neki novinari su ga slikali verovatno kao slika i prilika "srpskog cetnika"!
Narod je prestao vise da bude toliko oprezan kao pre,svoju svakodnevnicu je poistovecivao sa bozijom voljom,ako se sta i desi neka se i desi.Tako da sam bio inderektni svedok pogibije moje ujne.Granata je pogodila u noge,telo razbacalo svukuda okolo.Nije se moglo naci osoba koja bi sakupila posmrtne ostatke te zene,jer muski clanovi nisu bili kuci...
Generacija moje sestre,decko 16-17godina Radenko se zove iz potpeca izgubio je brata i oca isti dan.Otac pokusao da spasi sina. Prolazili su kraj nase kuce uspeo sam videti dva para cizama i jednog decka presavijenog preko njihovih tela i oplakivao je svoje!
Pocela su samoubistva.
Najpoznatije samoubistvo je ucino mladi doktorov otac,koji je ubio sebe i svoju porodicu. Mladi doktor je kasnije rekao "da mi je barem brata ostavio"!
Ma koliko sada gledali cudno na takva desavanja,nije bilo nekog velikog komesanja oko takvih cinova. Jednostavno si presudio sebi,cemu li da se zivi nadaju? Svakako ces stradati!
Treci mesec je bio jako tezak,nije bilo kise i voda je polako nestajala iz bunara.Bila je opasnost o izbijanje zarazne bolesti jer kuce su bile prenaseljene uz nehigijenske uslove.
Zadnjih deset dana razmisljalo se o kolektivnom proboju kroz obruc,nesto slicno kao u jasenovcu 1945...pa ko prezivi i pricace.
No i tada se porpilicno solidno drzao red i disciplina kod vojnika. Municije je potpuno nestalo,moj otac je imao maximalno 100metaka.A svi koju su ucestvovali u ratu znaju koliko je to i sta je to kada znas da imas samo to i da nemas nikakve vise dostave. Lako je imati i 10metaka ako ces sutra dobiti 10 novih...
Puske su se kvarile.
Iznenada procu se vest da se stupilo sa nekim od vani.Nesto malo prodje pocelo se suskati na vise strana,vise kontakata...jedan od njih i Milorada iz Potpeca s anjegovom suprugom.
Poceli smo slusati price kako za nas neko zna. Kako je radovan Karadjic obavesten o postojanju 7 000 srba negde u nekom selu zvanoj Smoluca.
Na kraju potvrdi nam i sam nas rodjak da se stupila veza sa srpskim stabom na majevici.
Odusevljene je bilo ogromno!
Muslimani su uvideli da od izgladnjivanja,bolesti,cekanja napadima i granatiranjima sela nema nista konkretno,,,a pomoc se priblizava.Krenuli su u konkretne mere,krenula je ofanziva na Smolucu.Tih dana skoro da se i ne secam.Kao san i neka tama ispred ociju... Mislim da je svaki covek tada doziveo klinicku smrt u mozgu u memoriji.Nije se moglo razmisljati,nije se bilo sposobnom za nesto drugo razmisljati... Samo nada i borba je bila u krvavim ocima svih smolucana!
Ta ocekivana pomoc i spoznaja da neko zna za nas nas je odrzavala u zivotu tih zadnjih 10 dana.
Cak je bila prica da se neki deo smoluce povuce da bi se dobilo vise na broju vojnika.
Poceli smo da slusamo drugacije zvizduke granata,znali smo da neka druga tehnika u pitanju,iz drugog pravca dolaze.Dolaze sa Majevice! Poceli smo dobijati artiljerisku podrsku,znali su Srbi nemamo li to,muslimani bi nas ubrzo savladali.
Pocelo se pucati i na drugoj strani,prema Dubosnici...3dana je grmilo. Jedan covek Bozo mislim da se zove..je isao od kuce do kuce,sakupljao kasiku,viljusku,krisku hljeba,sira... za vojnike za spasioce da ne budu gladni,da ih imamo cime pocastiti kada se susretnu sa nama!
U akciji koja se odvijala sa Smolucanke strane poginu mi rodjak tek je zasao u dvadesete.
Sam ulazak srpskih dobrovoljaca i vojske u Smolucu se ne secam,tada sam spavao a i moj boravak je bio na drugom delu sela. Dosao je novi dan,miran...narod skoro da ne veruje kada se kaze postoji koridor,izlaz.
Ispocetka se nije razmisljalo o povlacenju,jos uvek se razmisljalo usled 3meseca blokade i nedobijanje nikakvih informacija da je moguce se vratiti svojim kucama u Tinju i Potpec jer je to kao i u sloveniji samo nesto malo bilo i proci ce... Tada smo zadnji put mislili da ce sve biti ok sa nasim kucama i imanjem!
Bio sam ispred kuce...i gledao sam jednog po jednog vojnika,borca kako trci prema selu...
Nije se znalo sta i kako... Dosao nam je ujak i saopstio mojoj majci,da se polako spremamo selo se napusta.
Mnogi nisu pomisljali na tako nesto...a mnogi su zeleli samo da se sastanu sa svojim porodicama negde po republici srpskoj.
Izvlacenje je za mene bilo jako traumaticno.
Spasavalo se kako se znalo i umelo,nije bio dovoljan broj traktora,kamiona...pa su porodice bile razdvojene.
Secam se dolaskom na raskrsnicu koja vodi prema Majinovicima,ugledao sam coveka srednjih 50-tih... kako sjedi na na vojnickim limenim sanducima,manjerkama za hranu vojnicima.Sedi zamisljen uhvatio se za glavu i gleda jednu tacku! Slagacu,ime Risto mi se vrti u glavi.
Sa pitanjem sta se desilo sta je bilo?
On je samo pokazao na te velike sanduke sa dve rucke sto je namenjeno da dvojica nose,jedan je nemoguce zbog obujnosti limenog sanduka...i odgovorio "Kako da podelim ovu hranu vojnicima? Moje kolege su me napustile!"
Ostavili smo Ristu,i dalje je sedio na tim limenim sanducima,bilo nam je jasno da taj dan niko nece nista jesti. Bilo nam je obecano da ce za nas 3-4porodice doci traktor.
Posle izvesnog cekanja i dosao je ali bez prikolice!
Sta sad?! Nista,obliznja garaza ili prva,obijaj garazu uzimaj neciju traktorsku prikolicu.
Nije orginal?! Nema veze,nabaci na traktorsku kuku neka samo moze vuci...
I tada je krenula i zvanicna moja izbeglicka eskurzija koja se zavrsila 2002godine.
Traktor je zurio,poceli smo da prolazimo kroz selo...usled brzine i neodgovarajuce traktorske prikolice.Kuka se otkacila prednji siljak se zabio u makadamski put,svi smo popadali sa prikolice...moja majka sa krvavim rukama se penje ponovo na traktorsku prikolicu,jedini spas... Stariji ljudi ugruvani iako pod bolovima opet navlace tu traktorsku prikolicu na traktor.Usput smo pokupili par ljudi koji su pored puta cekali i gledali ko da ih primi!
Potresna scena mi je bila kada sam video zenu od oko 60-godina sa svojom majkom u idvalidskim kolicima verovatno oko 80godina kako nas zaustavlja.
Nije bilo mesta,vozac je rekao da iza nas ide kamion i da on kupi sve druge koji nemaju prevoz. Zena se osmehnula,bilo joj je jako neugodno,ne zeli nikome da smeta!To je vec bilo oko 17h,poprilicno kasno,neki su se mnogo ranije izvukli.Ali mi u Gornjoj smoluci smo trebali da cujemo nakon pola dana da se svi izvlace,narod vojska!
Sa strane smo videli zivotinje koji su bili pusteni od strane mestana,niko nije hteo da budu zarobljeni i tako sacekaju muslimane.Uostalom mi sami znamo kako je biti zarobljen! No i zivotinje navikle na ljude krenuli su sa ljudima,neke su naravno otisle u sumu ili njihove pasnjake.
Cule su se detonacije.Muslimani su znali da se nesto desava,pocele su da stizu i prve informacije sta se desilo u Dubosnici,velike gubitke su u tom selu naneti muslimanima.Hteli su naravno samo po sebi logicno i nama da nam naskode koliko je moguce.Bilo je tu i granatiranja.
Vidio sam 2kuce kako gore...cuo sam da ih je gazda sam zapalio da ne bi musliman imao tu cast.Kazem motiv ne znam,ali sam video dve kuce kako gore a jos nije bilo muslimana u selu!
Nasa srecna-nesrecna prikolica se opet prevrnula ali prilikom lakse brzine i nije bilo dodatnih povreda.Vise nije bilo moguce putovati sa njom.
Naisao je kamion pobacali smo nase torbe u kamion.Ja nisam znao gde mi je sestra.Otac je negde iza nas jos uvek na liniji. Krenuli smo peske,tek tada sam video pravo psihicko stanje ljudi koji su sve to izdrzali. Jedan covek je nosio ljestve sa sobom,jedna zena kokos(kvocku i pilice)...
Bilo je raznih slika bezumlja! Sa strane sa improvizovanog puta koji je nacinjen u toku veceri mogle su se videti puske... narod je bacao sve sto mu je bilo suvisno. U toj kolini zadnji put sam video Maxima,od stvari imao je samo lovacku pusku i papovku,pistolj...ni torbice nije imao,tako je dosao iz potpeca u smolucu! I sama puska bez municije nista ne vredi...
Nasli smo se na putu izmedju dubosnice i smoluce... pokusano je vratiti i zaustaviti osipanje vojnika te napraviti neki red. Zamislite,sloboda je bila i za te ljude samo 500m napred.Umesto da trce u tom pravcu,tako blizu spasa...jer ljudi iz potpeca,tinje dobro znaju gde su spavali i sta su jeli i kako su se osecali 3meseca u tudjem.Slusali su mirno,ta mi se slika svidela,nije bilo svadje ni vikanja ni lupanja od prsa!
Dalje smo krenuli peske na pola puta se neki kamio zaglavio na uzvisini,ljudi,zene nemajuci izbora moraju prvrniti kamion u provaliju.
Uspeli su! popularno nazvani kamion 110-tka negde je naisla na minu,explodirala je. Put sirok jedva 2m,a sa strane gledas mine,nije se imalo vremena deaktivirati te mine.
Dolazak u Dubosnicu kao hipnotisani... vojnici,koji su nas tu docekali usmerili su nas do kamiona koji su nas odvodili na ozrensko selo Panjik!
Sedio sam na samom ulazu kamiona tako da sam imao pregled dok sam prolazio selom dubosnicom. Bila je unistena!
Sa strane sam video par leseva u uniformama,brzo smo prosli d abih prepoznao o kome je rec.
Dolazak na Panjik u noc,zavrsilo sa prva faza izvlacenja tog naroda. Trajala je skoro pa ukupno oko 20-24h
Tada mi je komsinica iz Tinje donela kupovnog belog hljeba i u plasticnoj flasi mlijeka u prahu propratila je sa recima "jedi,to je bijeli hljeb i mlijeko!"
Nakon tri dana dosao je i otac...
Na ulazu u sumu,napravili smo improvizovani sator.Narod se jagmio za deke i jorgane nema veze ciji su i tako smo ostali 7 dana pod vedrim nebom na panjiku.
Dosle su razne organizacije... bilo je i toga da onaj ko udje u gardu njemu i njegovoj porodici ce se obezbediti medju prvima da odu odatle prema bijeljini.
Jedna porodica na ozrenu nas je ugostila 2noci,spavali smo u kuci a ne napolju.
Jedna baka mi je dala pastetu kada zaista nisam imao sta da jedem.
Omiljeno pice mi je postalo mleko u prahu..
Nakon 7 dana dosao je sleper dve prikolice i tu smo se potrpali i krenuli putem ka semberiji-ugljeviku...
Taj put i sve dalje ne pripada vise ovoj temi.
Par imena nisam hteo da stavim jer ja ne mogu znati dal tako time uznemiravam te osobe,mozda su resili da sve to zaborave da ih niko ne uznemirava.
Posle par godina pricam o smoluci.U zadnje 3godine nemam sa nikim kontakt ko je iz tog podrucja,,,cak i kada se sretnemo to nije tema nasih susreta.Svako od nas ima svoj zivot i svoje ciljeve i pravce.
A sa druge strane,nemam ja njemu ni taj covek iz smoluce,potpeca meni bilo sta novo reci.Sve znamo!
U avgustu idem na dve svadbe jedna manja jedna veca...bice dosta nasih ljudi iz tog kraja,ako bude prilike popricacu malo sa njima.
Pokusao sam da mojom pricem dodirnem stanje obicnog coveka i atmosfere unutar tog sela!
Ako je iko nesto slicno prosao,neka se pojavi i prikaze svoju stranu.Secanje jeste bolno,mada nisam osetio da je mnogo laksa ni cutnja!

bigboss537
27.10.2008., 03:19
TUNEL BRODAR VISEGRAD

Tridesetšestogodišnji Mikajlo Šimšić, junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore”, danas, šesnaest godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao - nadničar!
Pre 16 godina, devete noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.

- Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se, zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci... Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, a kad da stignem kad moram u nadnicu - kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine koju odavno nosi u sebi.
Našli smo ga pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.

Šapatom skoro, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, više na naše insistiranje, tek na tren setio se onih devet dana i devet noći u tunelu...

- Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu... Posle, nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi pištolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas... Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on... Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi... Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili... Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi - skoro je šaputao Mikajlo.

I, tu je stao...
- Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel... Ispričao sam to jednom, za film, dosta je...
Posle, Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i - pravac front. A kad je rat završen...

- Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi - nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova - nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, tri hiljade evra. Ja, šta ću, ponovo u nadnicu... Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju moju branio, nego sam mislio, bilo bi od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bih to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o - kaže Mikajlo.

U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili, koji dan kasnije, kako odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.

- Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge - kažu oni koji Mikajala i njegovu sudbinu znaju u prste.
- Jutros je otiš‘o u Srbiju za zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše - vele drugi.
Gore u Staniševcu, u planini, u oronuloj Mikajlovoj kućici sastavljenoj od brvana i kamena, starica Milka Šimšić, Mikajlova majka, vezuje dan za dan i čeka kad će se Mikajlo vratiti iz nadnice. Iznenadni gosti malo je i prepadnu, prvo što kaže jeste da je sigurna, i da bi ruku u vatru stavila da njen Mikajlo, kao i njegov otac, nikad obraz nije ukaljao, da je iz rata izašao čist kao sunce...

- Ništa se o njemu danima nije znalo, onda, javiše da su ga doterali u višegradsku bolnicu. Ja tamo-nisam ga prepoznala. Sav garav i krvav... Još mi pred očima stoji njegov lik, onako kako sam ga tog dana videla. Još od tad nisam zaspala a da mi se ta slika ne vrati, da mi ne sine pred očima... Samo što je se oporavio, uze pušku i ode ponovo u jedinici, džaba smo mu govorili da se primiri, da se bolje oporavi, mi pričamo, a on stane, pogleda nas pa veli - „A ko će braniti ako ja ostanem kod kuće” - pričala je Milka.

Posle, kad je rat završen, na Mikajla su, ponavlja njegova majka, svi zaboravili.
- Jok vala, ništa mu nisu dali, ni medalje, ni pare, niti se ko mog Mikajla setio da mu kakav pos’o i državnu službicu da - kaže Milka.

Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.
- Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari... Sve zna... Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi... Jedino, o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo - kaže Sreten.

Na osmom kilometru magistrale od Višegrada prema Rogatici, kad se pređe most preko Drine, ispred tunela Brodar stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i poruka: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ni liječi rane od junaka”. Na izlasku iz tunela je kamena ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović koje su poginule od bombi u pokušaju da pomognu ranjenim srpskim borcima u tunelu.

Po zidovima tunela još su vidljivi tragovi gelera, zolja, granata. Samo što, izgleda, i na betonu brže zarastaju i zaceljuju rane, prekriva ih mahovina, nego one koje su ostale na duši Mikajla Šimšića iz Staniševca. I one ratne, i posleratne.
Autor:
Zoran Šaponjić

DEVET DANA UŽASA

Priča iz tunela danas je poznata i ispričana do kraja. Sa manje ili više umetničke slobode u nekim detaljima, preneta je i na film „Lepa sela lepo gore”. Septembra 1992. godine, sedmorica vojnika treće čete Drinskog bataljona - Mikajlo Šimšić iz Staniševca, Slađan Simić iz Bosanske Jagodine, Novak Arsić iz Veletova, Vladan Gavrilović iz Višegrada, Stevo Panić iz Smedereva, Milovan Lučić iz Užica i Stanko Mađaševac iz Lazarevca čuvali su most ispred tunela Brodar sa zadatkom da bošnjačke jedinice spreče da pređu na desnu obalu Drine. Četvrtog dana, dok je ceo kanjon goreo, mala jedinica našla se u klopci i jedini izlaz bio je da se povuku u tunel Brodar dug 97 metara, pun nekih betonskih ploča, sa desnom krivnom na polovini tunela. Devet dana pakla u opkoljenom tunelu, bez sna, bez vode, teško ranjeni, pod bombama, zoljama i rafalnom paljbom, sedmorica boraca doživela su pravi pakao. Četvorica su, Novak, Vladan, Steva i Milovan - ostala u tunelu zauvek.

Drinski
27.10.2008., 11:17
A zaista bigboss, jeli operacija KOridor bila planirana ili je to bila nekakva spontana reakcija gradjana?

bigboss537
27.10.2008., 18:20
A zaista bigboss, jeli operacija KOridor bila planirana ili je to bila nekakva spontana reakcija gradjana?

pozdrav...
Operacija Koridor je kodni naziv za vojnu operaciju srpskih snaga u leto 1992. godine u Bosanskoj Posavini čiji cilj je bio uspostavljanje kopnene veze između zapadnog i istočnog dela Republike Srpske

U ljeto 1992. godine snage lojalne presedništvu BiH potpomognute regularnom vojskom Hrvatske gotovo mesec i po dana su držale u potpunom okruženju vojsku Republike Srpske na području Bosanske Krajine. Prema podacima generala Martina Špegelja, u Bosanskoj Posavini leta 1992. se nalazilo osam brigada HVO-a i petnaest brigada HV-a koje su se izmenjivale ili su cejelo vrejeme bile prisutne. Četiri brigade HV-a su bile celovite 108.,139., 157. i 3. gardijska, a ostale su brigade bile sastavljene od jednog ili dva bataljona, ojačane artiljerijom i s nešto tenkova, a brojile su od 600 do 1200 ljudi. Brigade kao što je 111. riječka, 105. bjelovarska, delovi 2. gardijske - jedan bataljon sa 150 ljudi - maksimalno su brojale do 400 ljudi.

Početkom maja 1992. svi putni pravci koji su zapadne dijelove Republike Srpske spajali sa istočnim dijelom i Srbijom bili su presečeni. Posljednja kopnena veza između zapadnog i istočnog dela BiH pod kontrolom srpskih snaga bila je saobraćajnica Banjaluka - Doboj - Tuzla - Bijeljina, ali i ta veza je presečena 15. maja 1992. godine. kada su pripadnici TO Tuzla izvršili masakr nad kolonom JNA koja se povlačila iz tog grada. Okidač za operaciju koridor smatra se smrt 11 beba u banjalučkom porodilištu usled nedostatka kiseonika.
Sredinom juna 1992. godine, general Momir Talić, komandant 1.krajiškog korpusa VRS je izdao potpukovniku Novici Simiću, tadašnjem načelniku Štaba Prve oklopne brigade i komandantu Taktičke grupe jedan, naređenje da probije koridor ka Srbiji preko Trebave do 28. juna (Vidovdana).

Pored Talića, kao glavnog kreatora operacije "Koridor", akciju su planirali načelnik Štaba Prvog krajiškog korpusa general Boško Kelečević, komandant specijalne jedinice MUP-a RSK general Borivoje Đukić, general Slavko Lisica i tadašnji načelnik Štaba Prve oklopne brigade general Novica Simić.

Akcija "Koridor" započela je 14. juna 1992. godine, kada su pripadnici 16. krajiške motorizovane brigade VRS pod komandom potpukovnika Milana Čeleketića, uz podršku tenkovske čete iz Doboja, krenuli u napad na južnom dijelu derventskog ratišta. Borbe su intenzivirane 24. juna, kada je snažna artiljerijska priprema na širokom frontu formacije Armije RBiH navela na pogrešan zaključak da srpske snage nameravaju da zauzme Tuzlu. Da bi sprečili proboj Armija RBiH je angažovale 16 brigada: pet motorizovanih i jedanaest lakih pješadijskih. Motorizovane brigade činili su pripadnici regularne Vojske Hrvatske: Prva ZNG iz Zagreba, Druga i 108. ZNG iz Slavonskog Broda, treća ZNG iz Osijeka i 153. ZNG iz Velike Gorice. Od lakih pješadijskih brigada bile su angažovene 101. HVO iz Bosanskog Broda, 102. iz Odžaka, 103. iz Dervente, 104. iz Bosanskog Šamca - Domaljevaca, 105. iz Modriče, 107. iz Gradačca, 110. iz Usore, 111. iz Žepča, te brigade Armije RBiH, 207. iz Tešnja, 201. iz Maglaja i 109. iz Gračanice. U osvit zore 26. juna 1992. godine vojnici Prvog krajiškog i Istočnobosanskog korpusa VRS, susreli su se u rejonu sela Kornica i Čardak, na razmeđi Modriče i Šamca spojivši zapadni i istočni deo Republike Srpske. Nastavkom borbi u julu srpske snage zauzimaju Derventu (7. juli 1992.), Modriču (10. juli 1992.) i Odžak (13. juli 1992.), a konačni slom odbrane snaga lojalnih vladi BiH u Posavini usledio je 6. oktobra 1992. godine srpskim zauzimanjem Bosanskog Broda. U operaciji "Koridor" su prema zvaničnim podacima poginula 293 vojnika, a 1.129 pripadnika VRS i specijalaca MUP-a Republike Srpske Krajine teže je ili lakše ranjeno.

27.10.2008., 18:41
@bigboss, bilo bi konstruktivno da ispričaš neke detalje vezane za Sarajevo..zbog naslova teme i slično.

Ukoliko poznaješ nekoga ko je bio prisutan na ovim prostorima, kao obični vojnik, opis nekog iskustva bi dobrodošao...
Dalje, oduvjek sam na ovim temama težio da se ispriča ona ljudska priča o preživljavanju, patnji i drugarstvu vojnika kojima je političkim odlukama bila namjenjena sudbina izvršilaca raznih planova.
Koliko se u svemu tome uspjelo ostati čovjek i ne postati zvijer i zločinac??

Detalji iz bitaka su interesantni samo ukoliko u sebi nose onu filmsku dimenziju priče pojedinca,ostalo je samo historiografija.To je za neke buduće udžbenike, seminare i nacionalne mitove.Ko su sinovi, očevi ,rođaci, koji su ostavljali sve i išli u sigurnu smrt za ciljeve koji su im bili oslikani samo dopola, i na koncu bili nešto sasvim drugo.
Nekad je interesantniji opis pronalaženja hrane i vode od opisa preciznog gađanja, zarobljavanje i bježanje...unosite ličnu dimenziju u priču bez političkih floskula i citiranja bezbrojnih knjiga ratnih komandanata :x

Dakle, molim sve vas koji imaju bilo koje autentične opise bitaka oko Sarajeva, preživljavanja na liniji,odlazaka na teren..javite se i ne žalite vrijeme.Greške u tipkanju i ostalo ću se ja truditi da ispravim.
Posebno bi me interesovalo izlaganje vojnika VRS koji su imali priliku biti u sarajevskom naselju Grbavica, Jevrejsko groblje,Trebević i Hrasno...

Na ovoj temi vodite računa da dijalog bude fer i bez uvreda,posebno.

@strelok

27.10.2008., 18:45
Također važna napomena koju je dao administrator web-site @hadi i moj kolega @jerlagicv u više navrata.

Nemojte da se tema pretvori u istorijsku polemiku o četnicima,ustašama i mudžahedinima, sve do drugog svjetskog rata.
Začatavanje teme,provociranje i ismijavanje nije dopušteno a uvrede će biti brisane bez najave.

Priče sa drugih ratišta su naravno također dobrodošle, iznesene strogo u skladu sa pravilima Foruma.

11juli95
28.10.2008., 05:36
Preporucujem dokumentarni film "vanzemaljci iznad Sarajeva".
Nek Bigboss pogleda kako se Bosna branila. Prva slavna "pravoslavna", moglo je to i u tvojoj Tinji biti, ali cetnistvo je mnogo vaznije od multietnicke Bosne.

Ne dozvolite da nasi heroji padnu u zaborav.

spinoza
28.10.2008., 13:46
ebote kada smo dosli u Mostar u julu 93,Srbi su bili iznad Mostara sa jedne strane,hrvati sa druge.Tudjmanovi su drugari gadjali sa minimalno hiljadu granata dnevno na nevjrovatno ma prostor.Kada smo dosli u Santicevu pitao sa ljude da li to oni ozbiljno to smatraju za bunkere.Nama u Sarajevu je bilo jebeno,ali kako su ti ljudi odbranili Mostar nemam pojma.

Najgore su bile prve bitke,kada sam gladao klince kako im svako malo zaborave otkociti ili zakociti pusku.
Najmucnije mi je bilo kada su nas posjecivali "generali-seljaci" Halilovic,Ajnadzic. Jednom je Ajnadzic zaglavio sa svojim autom,pa se vratio sa drugim. Znate sta sam mu nasao u autu? Tri kasete Sinana Sakica.Tj primitivna seljacina je vodila korpus

28.10.2008., 23:24
Ne dozvolite da nasi heroji padnu u zaborav.

http://i262.photobucket.com/albums/ii120/ghozic/fffqo3.jpgNe zaboravljam.

egi
29.10.2008., 02:59
Tri kasete Sinana Sakica.

Izdaja!!!!

engelchen
29.10.2008., 14:29
Tri kasete Sinana Sakica.

Izdaja!!!!

Izaja, tacno ali to je sitnica- kad su Sarganovi (iz sastava 5. korpusa) rastjerali cetnike i vratili Bosansku Bojnu i usli u Komadu- nasli su kod tadasnjeg Komandanta 521Brigade(koja je bila zaduzena za taj reon) 3 Kartona Marllbora pod kljucom a na pijaci je bila kutija cigaretta 10 DM. Trazili su ga i da su ga nasli mislim da bi mu tad presudili. Mozda ce Gospodin t...2 sa Foruma potvrditi bar ovu izjavu ako vec ne potvrdjuje zlodjela saboraca i zlotvora iz republike sumske. :puke:

11juli95
29.10.2008., 23:49
Tri kasete Sinana Sakica.

Izdaja!!!!

Itekako izdaja, zato sada general Egi vozi kamion u americi, a gospodin Ajnadzic predsjednik NO u GRAS.
Zna se ko "puca" po braniteljima BiH.

engelchen
30.10.2008., 02:03
Tri kasete Sinana Sakica.

Izdaja!!!!

Itekako izdaja, zato sada general Egi vozi kamion u americi, a gospodin Ajnadzic predsjednik NO u GRAS.
Zna se ko "puca" po braniteljima BiH.

Neka ga nek vozi, ziv i zdrav bio. Zaradjuje na posten nacin i siguirno je uvijek bio posten covjek. A ovi drugi, pa nicija nije do zore gorila!

bigboss537
30.10.2008., 02:29
Preporucujem dokumentarni film "vanzemaljci iznad Sarajeva".
Nek Bigboss pogleda kako se Bosna branila. Prva slavna "pravoslavna", moglo je to i u tvojoj Tinji biti, ali cetnistvo je mnogo vaznije od multietnicke Bosne.

Ne dozvolite da nasi heroji padnu u zaborav.

pozdrav...
kao prvo ne bi da me neko pogresno shvati,da misli da velicam neke koji su naredjivali,mucili,zatvarali,protjerivali i ubijali ljude koji nisu njihove vjere...shvatate me...
kao sto i bosnjaci i hrvati i ostali imaju svoje heroje,tako i ima i postenih srba,koji su spasavali komsije,rizikovali zivote,branili nejac...
ja sam za zdravorazumske komentare i razgovore,i za suzivot i pomirenje,da preko rijeke mrznje gradimo most mira,ljubavi,prijateljstva....
a gledao sam ja i hrvatske,i srpske,i bosnjacke kasete i klipove ratne...i na njima svasta ima,nije za gledanje...nije za svakoga...
ok akcija,napadi...tjeranje neprijatelja...
ja se stidim svih nedjela koje su uradili pojedinci iz reda mog naroda u ime vjere i naroda...a bilo je i necasnih akcija sa svih strana u bih...i srpske,i hrvatskei bosnjacke...
od takvih akcija se treba ograditi,gdje su ubijani civili,nejac,zarobljeni borci na razne nacine...
shvatate...ma vi to ne shvatate kao sto ni pojedini srbi ne shvataju pa to velicate...za pojedince iz reda bosnjackog naroda cim neko je srbin,hrvat,on je odma cetnik,ustasa...tako za srbe cim je neko bosnjak,hrvat on je *****a ili ustasa,za hrvate cim je neko bosnjak ili srbin on je odma *****a ili cetnik...daj,ljudi to nas ne vodi nikud...vec u izolaciju i mrak...
ima jedan dobar grafit...gospodo politicari sebi ste lovom napunili vozove,a nas strpali u nacionalne torove...
kako ja mogu da se osjecam slobodnim gradjaninom bih kad za pojedince bosnjake i hrvate nisam srbin vec cetnik,vlah...a tako i hrvat i bosnjak su za pojedince srbe *****e,ustase...treba to prevazici,i da svi postujemo sve zrtve ma kom narodu pripadale...

11juli95
30.10.2008., 04:28
Sta kazes na dokumentarac "velikisefe"?
NIje li tako moglo i u Tinji?

11juli95
30.10.2008., 04:43
Sta se zna o borbama u okolini Srebrenice u periodu od aprila '92 do januara '93?
Ja znam da su bile konstantne i zestoke, a cetnici uglavnom uzmicali.
Kako su cetnici proslavili 6.avgust '92 na brdu zvanom Zdrijelo?
Zasto su avioni JNA bombardovali sela u MZ Suceska 25.septembra '92?
Koliko puta je srediste Srebrenice bomardovano "bojlerima" u momentu kad je u gradu boravilo preko 25.000 izbjeglica iz sedam opstina?
Kojom zestinom su se vodile borbe u zoni rudnika Boksita Vlasenica?
Da li ste culi za Zalazje, Sase, Brezane, Jezero, Fakovice, Caus, Zanik, Kik, Besica Brdo, Bjelovac, Pajice, Glogovu, Kamenicu, Caurku, Bracan, Podravanje, Cersku, Buljim, Kak, Rupovo Brdo, Vrscic, Rogosiju, Vandzice itd.?

miki44
31.10.2008., 15:45
Čitajući komentare, da budem iskren nisam pažljivo pročitao sve, ali iz pročitanih nisam mogao zaključiti da su to konkretne priče za konkretne događaje onih koji su doživili oređeni događaj, već mi se čini da se većina zasniva rekla kazala.
Možda griješim, ali mislim da mnogi borci proteklog rata nisu spremni da ispričaju priču koja se zasniva na istinitim događajima, a koji su se dogodili na borbenoj liniji ili bilo kojem drugom mjestu u kojem su sudjelovali. Dali se javlja nepovjerenje u sadašnjost i budućnost... u kojoj će doći vrijeme da istinski borci neće smjeti javno reći da su bili borci za državu Bosnu i Hercegovinu, onakvu kakva je zamišljena samim početkom rata ili neku drugu opciju.

Žao mi je što su mnogi poginuli sa idejom da se bore za, prije svega građansku državu, u kojoj će biti svi jednaki, oni poginuli i nikad nisu saznali da je to bila nerealnost, ili prevara što nije pošteno prema njima. Oni ni sanjali nisu da bi se nakon završetka rata sretali sa ratnim profiterima i kod njih radili za mizerne plaće. Oni ni sanjali nisu da bi se sretali sa onima koji su u jednom danu ubijali po nekoliko hiljada ljudi i da za to ne odgovaraju i........oni ni sanjali ne bi mnogo šta.
Borci su se borili /mislim na sve tadašnje vojne komponente/,pripadnici ABiH su se istinski branili u početku sa HVO, dok je kod drugih određen broj sprovodio ideologiju bolesnih vođa. Nisam mislio da i u redovima ABiH nije bilo onih koji su zalutali, ali u poređenju sa drugim, mislim da je to i neprimjetno. I na kraju čast mi je i ponosim se što sam tako odgojen i da u proteklom ratu nikom nisam odmogao ako nisam mogao pomoći, kamoli ,nedo bog ,da sam nekog uvrijedio ili sačuvaj bože patio.
Čast mi je što sam pripadao onoj populaciji koja je moralna tako da u toku rata nisam bio u prilici da doživim divljačko ponašanje od bilo kojeg pripadnika.
Isto tako ponosan sam što su preživljeli oni koji su se ponašali ljudski /mislim na one iz svih tih ratnih vojnih formacija/, koji su uvidjeli da je jedino pozitivno životno djelo"međusobno pomaganje, suživot i međusobno poštivanje" i koji su spremni izolovati one koji ne misle na bolje sutra.

11juli95
01.11.2008., 01:43
Miki, zar stvarno ocekujes neku konkretnu pricu i iz prve ruke?
Price su uglavnom iz trece... i podrum korpusa.
Oni koji su istinski stali u odbranu nam jedne i jedine Bosne i Hercegovine ne pricaju. Zasto ne pricaju? Postavlja se mali milion pitanja, a odgovor je jednostavan. Ne pricaju jer im to nedozvoljava karakter. Pucali su i pritom ponekog i pogodili samo iz razloga da zastite one iza sebe, slabe, nenaoruzane, zene, djecu, starce i ostale. Njima nije ponos pricati o onome sto su "morali" raditi. Neka ostane kako i jest. Podrum korpus prica, borci sute.

Jedna si jedina Bosna i Hercegovina.
P.S.
Nismo li se na samom pocetku agresije zvali Oruzane Snage Bosne i Hercegovine?
Kako se ono sad zove vojska BiH?

bigboss537
01.11.2008., 17:55
Čitajući komentare, da budem iskren nisam pažljivo pročitao sve, ali iz pročitanih nisam mogao zaključiti da su to konkretne priče za konkretne događaje onih koji su doživili oređeni događaj, već mi se čini da se većina zasniva rekla kazala. Možda griješim, ali mislim da mnogi borci proteklog rata nisu spremni da ispričaju priču koja se zasniva na istinitim događajima, a koji su se dogodili na borbenoj liniji ili bilo kojem drugom mjestu u kojem su sudjelovali. Dali se javlja nepovjerenje u sadašnjost i budućnost... u kojoj će doći vrijeme da istinski borci neće smjeti javno reći da su bili borci za državu Bosnu i Hercegovinu, onakvu kakva je zamišljena samim početkom rata ili neku drugu opciju. Žao mi je što su mnogi poginuli sa idejom da se bore za, prije svega građansku državu, u kojoj će biti svi jednaki, oni poginuli i nikad nisu saznali da je to bila nerealnost, ili prevara što nije pošteno prema njima. Oni ni sanjali nisu da bi se nakon završetka rata sretali sa ratnim profiterima i kod njih radili za mizerne plaće. Oni ni sanjali nisu da bi se sretali sa onima koji su u jednom danu ubijali po nekoliko hiljada ljudi i da za to ne odgovaraju i........oni ni sanjali ne bi mnogo šta. Borci su se borili /mislim na sve tadašnje vojne komponente/,pripadnici ABiH su se istinski branili u početku sa HVO, dok je kod drugih određen broj sprovodio ideologiju bolesnih vođa. Nisam mislio da i u redovima ABiH nije bilo onih koji su zalutali, ali u poređenju sa drugim, mislim da je to i neprimjetno. I na kraju čast mi je i ponosim se što sam tako odgojen i da u proteklom ratu nikom nisam odmogao ako nisam mogao pomoći, kamoli ,nedo bog ,da sam nekog uvrijedio ili sačuvaj bože patio.Čast mi je što sam pripadao onoj populaciji koja je moralna tako da u toku rata nisam bio u prilici da doživim divljačko ponašanje od bilo kojeg pripadnika.Isto tako ponosan sam što su preživljeli oni koji su se ponašali ljudski /mislim na one iz svih tih ratnih vojnih formacija/, koji su uvidjeli da je jedino pozitivno životno djelo"međusobno pomaganje, suživot i međusobno poštivanje" i koji su spremni izolovati one koji ne misle na bolje sutra.

POZDRAV...
U VECINI STVARI SI U PRAVU...I SLAZEM SE SA TOBOM...PO MENI SU TO SVE ZAKUHALE POLITICKE STRANKE KOJE SU VODILE SVOJE NARODE ,I VRHOVI TIH STRANKI....
A SAD IMAM JEDNO PITANJE...
AKO JE TADASNJA DRZAVA REP. BiH,BILA TE 1992. GRADJANSKA DRZAVA ZASTO VLASTI U GLAVNOM GRADU NISU ZASTITILE SRBE KAO GRADJANE TE DRZAVE U KUPRESU,TACNIJE S.DONJI MALOVAN,U HERCEGOVINI,I U BOS.POSAVINI MARTA 1992.????
RAT U BIH JE POCEO MNOGO PRIJE APRILA 1992...
PO PROGLASENJU NEZAVISNOSTI REP. BIH 1.3.92. VEC 2./3.3.92. REGULARNE JEDINICE HV USLE SU U BOS.BROD,I DO APRILA 92 ZAUZELE GOTOVO CIJELU BOS.POSAVINU (NISU SAMO USLI U BOS. SAMAC I BRCKO)...VEC 26.03.1992. CINE TE JEDINICE SA DOMACIM EKSTREMISTIMA HRVATIMA I BOSNJACIMA PRVI ZLOCIN U SELU SIJEKOVAC...26.3.92.,A MISLIM 1.4.92. SU USLI U KUPRES,I POBILE NEKOLIKO STOTINA SRBA U KUPRESU I SELIMA OKO NJEGA NA NAJZVJERSKIJE NACINE,KLANJEM I MALJEM...
ZASTO TADA PREDSJEDNIK PREDSJEDNISTVA BIH I DIO PREDSJEDNISTVA BIH NISU USTALI I PODIGLI TO BIH U ODBRANI NJENE TERITORIJE,VEC SU MIRNO IZ SARAJEVA TO POSMATRALI I ODOBRAVALI ZAUZIMANJE TIH PROSTORA OD STRANE REP.HRVATSKE,KAO I UBIJANJE,ZATVARANJE,PROTJERIVANJE NEKOLIKO DESETINA HILJADA SRBA SA NJIHOVIH OGNJISTA I SA TIH PROSTORA,PLJACKANJE I PALJENJE NJIHOVE IMOVINE...ZASTO TADA SE NIJE PODIGLA TO BIH ????
KO STO NEGDJE PROCITAH U TOM RATU JE SVAKO SVAKOG NAPADAO,UBIJAO,ZATVARAO,I SVI SMO MI GUBITNICI....NEMA POBJEDNIKA...
PROCITAJ KNJIGU BALKAN BLUZ I MNOGE STVARI CE TI SE SAME ODGONETNUTI...
ZALI BOZE SVIH NEVINO POSTRADALIH MA KOM ONI NARODU PRIPADALI...
EVO TI NESTO PA PROCITAJ...VEZANO ZA POCETAK RATA U BOS.POSAVINI....
POZDRAV...
http://www.bhdani.com/arhiva/144/t441.htm

bigboss537
01.11.2008., 18:22
Sta se zna o borbama u okolini Srebrenice u periodu od aprila '92 do januara '93?
Ja znam da su bile konstantne i zestoke, a cetnici uglavnom uzmicali.
Kako su cetnici proslavili 6.avgust '92 na brdu zvanom Zdrijelo?
Zasto su avioni JNA bombardovali sela u MZ Suceska 25.septembra '92?
Koliko puta je srediste Srebrenice bomardovano "bojlerima" u momentu kad je u gradu boravilo preko 25.000 izbjeglica iz sedam opstina?
Kojom zestinom su se vodile borbe u zoni rudnika Boksita Vlasenica?
Da li ste culi za Zalazje, Sase, Brezane, Jezero, Fakovice, Caus, Zanik, Kik, Besica Brdo, Bjelovac, Pajice, Glogovu, Kamenicu, Caurku, Bracan, Podravanje, Cersku, Buljim, Kak, Rupovo Brdo, Vrscic, Rogosiju, Vandzice itd.?

POZDRAV...JARANE ZNAM DA STE VI BOSNJACI U TOM KRVAVOM RATU NAJVISE STRADALI I IMALI ZRTAVA...SVAKO U SVOM KRAJU NAJBOLJE ZNA KAKO JE POCELO TO ZLO...AL TREBA BITI OBJEKTIVAN,I GOVORITI ISTINU...
JA NE BRANIM NIKOGA KO JE NAREDJIVAO I UBIJAO KAKO ZAROBLJENE BORCE TAKO I CIVILE...MA KOM NARODU ON PRIPADAO...KAO STO SVAKA ZRTVA IMA IME I PREZIME,TAKO I NAREDBODAVAC I DZELAT IMA IME I PREZIME I NEK ODGOVARAJU ZA TO STO SU NAREDJIVALI I IZVRSAVALI...
AL,POLITIKA JE TAKVA DA SU BOS.SRBI I VRS BILI BANDA,POBUNJENICI,CUDI ME DA NAS JOS NISU NAZVALI OTPADNICIMA I TERORISTIMA,I SVA NEDJELA POJEDINACA SRBA SU ZLOCIN (I TREBA TAKO DA SE OKARAKTERISU),AL POSTO JE AR. BIH BILA LEGITIMNA KAO VOJSKA,NJENI ZLOCINI SU SVEDENI NA POJEDINACNE INCIDENTE (ZAMISLI POBITI LJUDE BRUTALNO,CIVILE ),I ZBOG TAKVE POLITIKE NAREDBODAVCI I ZLOCINCI ZLOCINA NAD SRBIMA SAMOM TOM POLITIKOM SU AMNESTIRANI I MNOGIMA NECE BITI SUDJENO...
JA SAM CUO ZA MNOGA TA MJESTA...I CITAO,I CITAM DOKUMENTE,KAO I SAJTOVE SVIH NARODA U BIH...
A STA JE BILO U ZALAZJU 12.07.1992.GODINE HAJD MI RECI????
POZDRAV...
I ZA SVE OSTALE....CETNICI SU POKRET IZ 1941-45.,A OD 1992.-95.POSTOJALA JE VRS,A NE CETNICI...*****E,HANDZAR DIVIZIJA JE POSTOJALA ISTO TAKO 1941-45,A 1992-95. AR. BIH,EL MUDZAHID,USTASE SU POSTOJALE 1941-45.,A 1992-95. JE BIO HVO,HOS I HV...NE SIJTE MRZNJU,RAZGOVARAJMO NORMALNO...VODIMO DISKUSIJU ZDRAVORAZUMSKU...BEZ MRZNJE....

jerlagicv
01.11.2008., 18:37
@bigboss537


Korištenje VELIKIH SLOVA nije dopušteno.

11juli95
01.11.2008., 18:47
Divan si momak "velikisefe573", ali ono sto pokusavas izmanipulisati ti ne ide od ruke. Vec nekoliko "posts" ne odgovaras na moje pitanje:"Sta mislis o dokumentarcu?", a potom bezuspjesno pokusavas dokazati kako citas literaturu svih "naroda".

Pitao si me za Zalazje i sta se tamo desilo 12.07.1992.godine. Reci cu ti ono sto znam i sto je tacno.
Na Zalazju je u borbama poginuo veliki broj cetnika ( uglavnom izbjeglica sa Viogora, Cumavica, Orahovice) i to u borbi u kojoj smo mi ARMIJA REPUBLIKE BOSNE I HERCEGOVINE bili slabo naouruzani naspram soldateske sa svim raspolozivim oruzjem i orudjem. Naravno preovladao je moral i brojcano jaca ARMIJA. Borbe su pocele u 8:30 ujutro a zavrsene kasno u noc u jednoj kuci na glavnoj raskrsnici gdje se jedno odjeljenje cetnika zabarikadiralo i na poziv na predaju reagovali su svim i svacim. Odgovorno tvrdim da na Zalazju taj dan nije bio ni jedan civil. Znam da ces "naturiti" medicinsku sestru Radu ili kako se vec zvala ili bivseg sudiju opstinskog suda u Srebrenici, ali oni nisu civili jer nosili su puske. Rada je poginula na Azzlici a prije pogibije se borila ono cetnicki uzvikujuci parole iz jednog svinjca , isresajuci sarzere i sarzere prema nama borcima Armije i naravo nije joj poslo za rukom. Ipak reci cu ti postigla je rezultate. I mi smo imali gubitke.

A sad ti pitaj Ilije sa Spata i njegovog sina gdje im je M84?
Kako su pobjegli?

miki44
01.11.2008., 23:59
bigboss537, Bosna za odbranu svih njenih građanae dizala se onoliko koliko je mogla učiniti u takvoj situaciji i koliko su joj dozvolili dobrovoljci iz Srbije, Rusije, jedinice bivše JNA itd itd......., a koji su u početku brojno i tehnički bili nadmoćniji.

Još jedno, koliko pojedinaca u par dana može pobiti 8000 nevinih ljudi. Budi iskren, realno razmisli pa mi odgovori.

Pozdrav!

bigboss537
02.11.2008., 01:47
@bigboss537


Korištenje VELIKIH SLOVA nije dopušteno.
pozdrav...
izvinite nisam znao...

bigboss537
02.11.2008., 01:57
Divan si momak "velikisefe573", ali ono sto pokusavas izmanipulisati ti ne ide od ruke. Vec nekoliko "posts" ne odgovaras na moje pitanje:"Sta mislis o dokumentarcu?", a potom bezuspjesno pokusavas dokazati kako citas literaturu svih "naroda".

Pitao si me za Zalazje i sta se tamo desilo 12.07.1992.godine. Reci cu ti ono sto znam i sto je tacno.
Na Zalazju je u borbama poginuo veliki broj cetnika ( uglavnom izbjeglica sa Viogora, Cumavica, Orahovice) i to u borbi u kojoj smo mi ARMIJA REPUBLIKE BOSNE I HERCEGOVINE bili slabo naouruzani naspram soldateske sa svim raspolozivim oruzjem i orudjem. Naravno preovladao je moral i brojcano jaca ARMIJA. Borbe su pocele u 8:30 ujutro a zavrsene kasno u noc u jednoj kuci na glavnoj raskrsnici gdje se jedno odjeljenje cetnika zabarikadiralo i na poziv na predaju reagovali su svim i svacim. Odgovorno tvrdim da na Zalazju taj dan nije bio ni jedan civil. Znam da ces "naturiti" medicinsku sestru Radu ili kako se vec zvala ili bivseg sudiju opstinskog suda u Srebrenici, ali oni nisu civili jer nosili su puske. Rada je poginula na Azzlici a prije pogibije se borila ono cetnicki uzvikujuci parole iz jednog svinjca , isresajuci sarzere i sarzere prema nama borcima Armije i naravo nije joj poslo za rukom. Ipak reci cu ti postigla je rezultate. I mi smo imali gubitke.

A sad ti pitaj Ilije sa Spata i njegovog sina gdje im je M84?
Kako su pobjegli?

pozdrav...
ja ne zelim nicim da manipulisem,vec da ja zdravorazumski razgovaramo,i gradimo bih kao drzavu svih njenih gradjana,a ne da se zatvaramo u nacionalne torove...shvatate me...
a ni jedan zlocin ne opravdavam niti to zelim sa strane pojedinaca iz mog naroda,a svaki od njih ima svoje ime i prezime,kao i naredbodavac...a mene da se pita ja bi sve njih na dozivotnu robiju sa prinudnim radom na obnovi onog sto su rusili,iz svih naroda...
ok...jbg,rat je bio...pucalo se,i pogine neko u borbi...eto srbi npr...puco on na tebe ti normalno uzvratio...i ubio ga...poginuo u borbi...a sta je za tebe ubitstvo zarobljenih pripadnika vrs poslije borbe,ako nije zlocin,sta je to????
i znal se sta je bilo sa 18 boraca vrs koje je arija bih zarobila na zalazju,i mislim zulfo tursunovic ih uzeo pod svoje...nikad nisu razmijenjeni ni zivi ni mrtvi....
sta je sa njima....
pozdrav...
a film ako mozes da mi kazes gdje ima link i pregledacu ga....ozbiljno...

evo nesto iz knjige ibrana mustafica...
Svedočenje Ibrana Musafića - Prilog krvničkoj biografiji Nasera Orića



Srebrenički planirani haos



Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti zatočenici
pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao. „Kada smo onu ekipu zarobljenih na
Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo klanje, meni je
dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i čupav kao
životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam bajonetu i
direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni zapomagao.
Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne reaguje.
Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah posle toga
preklao”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću

Slobodan Durmanović

_____




Slučajno ili ne, ali nekako baš usred rasprave pred Apelacionim većem Haškog
suda u predmetu Nasera Orića, pojavilo se pisano svedočanstvo koje otkriva neke
do sada nepoznate detalje o ulozi ratnog gospodara života i smrti u Srebrenici.
Tvorac tog svedočanstva Ibran Mustafić, predratni poslanik SDA i Orićev
politički protivnik, u svojoj knjizi “Planirani haos” izneo je nove detalje
nekih od zločina koje su počinili Orić i njegovi potčinjeni.

Tako je ubijao Naser: Najpotpunija i, svakako, najšokantnija je Mustafićeva
priča o zločinima nad srpskim zarobljenicima koji su pobijeni na prostoru sela
Zalazje, nakon što su snage TO Srebrenica prethodno to selo popalile i
opljačkale. Mustafić svedoči kako mu je u jesen 1992. godine stričević Mirsad
Mustafić dao spisak zarobljenih srpskih boraca koji su na Zalazju likvidirani.
Među njima su bili Mirsadov školski drug Branko Simić i njegov brat Pero, zatim
bivši sudija Slobodan Ilić, autoprevoznik iz Zvornika Mijo Rakić i medicinska
sestra Rada Milanović.
Prema dosadašnjim saznanjima, oni su bili predati srebreničkoj Vojnoj policiji,
nad kojom, prema oceni Pretresnog veća Orić “nije imao efektivnu kontrolu”.
Međutim, Mustafić svedoči da Orić ne samo da je dobro znao da su pomenuti
zatočenici pobijeni, nego je i sam u tome učestvovao. „Kada smo onu ekipu
zarobljenih na Zalazju iz zatvora ponovo poveli prema Zalazju i kad je počelo
klanje, meni je dopao Slobodan Ilić. Popeo sam mu se na prsa. Bio je bradat i
čupav kao životinja. Gledao je u mene i nije progovarao ni reči. Izvadio sam
bajonetu i direktno ga udario u jedno oko, a zatim provrtio nožem. Nije ni
zapomagao. Zatim sam ga nožem udario u drugo oko. Nisam mogao da verujem da ne
reaguje. Iskreno rečeno, tada sam se prvi put uplašio, tako da sam ga odmah
posle toga preklao”, doslovce je Orić prepričao svoj “podvig” Mustafiću kada ga
je ovaj posetio jedne večeri.
Na to priznanje nadovezuje se i priča Mustafićevog strica Ibrahima koji je bio
očevidac. “Došao je Naser i rekao mi da se odmah spremim i krenem sa ‘zastavom’
pred zatvor u Srebrenicu. Odmah sam se obukao i krenuo. Kad sam došao pred
zatvor, izveli su sve zarobljene sa Zalazja i naredili mi da ih povezem prema
Zalazju. Kada smo došli do deponije, naredili su mi da zaustavim i parkiram
kamion. Izmakao sam se na pristojnu daljinu. Ali, kad sam video njihovo
divljanje i kad je počelo klanje, prebledeo sam kao krpa. Kada je Zulfo
(Tursunović) niz grudi sastavio nožem bolničarku Radu, pri tom je pitajući gde
joj je radio-stanica, više nisam imao hrabrosti da to gledam. Peške sam sa
deponije došao u Srebrenicu, a oni posle dovezli kamion, a ja sam sa kamionom
nastavio kući u Potočare. Karoserija je bila sva krvava”, opisao je Mustafić
svedočenje svog strica. Ovde vredi napomenuti da je medicinska sestra Rada
Milanović u Srebrenici ostala i nakon što je njena porodica napustila taj
gradić, te da ju je Štab TO Srebrenica rasporedio u sanitet i u lokalnu
bolnicu.
Mustafić se osvrće i na još nekoliko zločina nad Srbima u Srebrenici, o kojima
se do sada manje-više znalo. Mustafić navodi da je saznao da je posle napada na
Ježesticu „i Kemo sa Pala nosio po Srebrenici neku odsečenu glavu i plašio
ljude”. „Ne znam tačno ali se priča da je Kemo umešan i u likvidaciju Bate iz
Srebrenice i njegove majke. Cvileli su, kažu, kao guje. Izgleda da su poklani”,
zapisao je Mustafić. Reč je o ubistvu Mihaila i Anđelije Stjepanović, za koje
istražni organi RS terete Kemu Mehmedovića, bliskog saborca Nasera Orića, kojeg
po zlu pominje nekoliko Srba koji su preživeli pakao srebreničkog zatočeništva,
navodeći da ih je zastrašivao donoseći im odsečenu ljudsku glavu. Ono što se do
sada manje znalo jeste to da je za ubistvo teško obolelog Krste Dimitrovskog i
njegove supruge Velinke u Srebrenici odgovoran lično Ejub Golić, komandant
Samostalnog brdskog bataljona iz sela Glogova, navodi Mustafić. Golić je,
praktično, oslobođen odgovornosti za taj zločin. Interesantno je da se
tolerisanje Golićevog terora, kako implicira i sam Mustafić, zasnivalo na
proceni Nasera Orića i “ekipe” da bi procesuiranje Golića moglo iritirati
njegove vojnike, koji su već bili nezadovoljni nakon što je u srebreničkom
zatvoru ubijen njihov vođa Nurif Rizvanović. Za to ubistvo, kao i za tri
atentata na samog Mustafića, prema njegovim saznanjima, nisu bili odgovorni
“četnici”, već upravo ljudi iz Orićeve “ekipe” koje, inače, Mustafić redovno
opisuje kao “vojnu huntu” u Srebrenici i kao organizovanu grupu kriminalaca i
trgovaca humanitarnom pomoći koja stiže u enklavu.

Teror “Orićevaca” i Haški sud: Saznanja o teroru nad zarobljenicima i
zatočenicima Mustafić je, kako piše, dobijao i od svog bliskog prijatelja
Hameda Salihovića, koji je jedno vreme kao šef Vojne policije odgovoran za
srpske zatočenike, što je konstatovano i u haškoj presudi Naseru Oriću. Jednom
prilikom Mustafić je upitao Salihovića šta se desilo sa tri zarobljenika, među
kojima je bila i jedna devojka, koji su trebali da budu prebačeni iz Konjević
Polja u Srebrenicu. „Ne znam ni ja pravu istinu, ali, izgleda, da su pobijeni”,
odgovorio mu je Salihović. Pored toga, Salihović mu je poverio i da su vojnici
pod komandom Nasera Orića u zatvoru „prebijali zarobljene četnike”. “Od Fahre
Alića saznao sam da je jedan učitelj iz okoline Tegara zarobljen i predat
Vojnoj policiji, a onda u zatvoru ubijen. Tako su prošla i tri zarobljenika
koji su iz Skenderovića prebačeni u srebrenički zatvor”, iznosi Mustafić svoja
ratna saznanja. Tu je i opis Orićevog “osvajanja” sela Sijemovo nakon što je
Orić meštanima dao ultimatum da predaju oružje. Kada su se Orić i “ekipa”
vratili, navodi Mustafić, „svi stanovnici su sa naoružanjem napustili selo,
samo je u kući ostao stari Miloš Zekić. Iz srdžbe, zbog loše obavljenog posla,
glupani su opljačkali selo, ubili Miloša, a posle pljačke su zapalili selo”,
piše Mustafić.

bigboss537
02.11.2008., 02:20
bigboss537, Bosna za odbranu svih njenih građanae dizala se onoliko koliko je mogla učiniti u takvoj situaciji i koliko su joj dozvolili dobrovoljci iz Srbije, Rusije, jedinice bivše JNA itd itd......., a koji su u početku brojno i tehnički bili nadmoćniji.

Još jedno, koliko pojedinaca u par dana može pobiti 8000 nevinih ljudi. Budi iskren, realno razmisli pa mi odgovori.

Pozdrav!

zdravo...
kao prvo,da ti kazem da to osudjujem i necu da se gadjam brojkama zrtava...niko normalan to nije i ne bi ucinio...i to su ucinili neki nenormalni ljudi,i nema rijeci kojom bi se to moglo opisati...
a ja tebi postavih i ostalima konkretno pitanje....
zasto tadasnja vlast i predsjednik predsjednistva bih nije reagovao na hrvatsku agresiju na dio bih...neminovnost je da je 4.4.92. dio jedinica pod komandom slobodana milosevica i frenkija arkanovi tigrovi usli u janju,bijeljinu,zvornik,i zajedno sa pojedinim mjestanima nad nesrbima pocinili zlocine...
al znas sta je zalosno...sto eto ja to kazem,a vi jos nista ne govorite o tom martu 1992 i necete to da okarakterisite ko zlocin i agresiju rep.hrvatske na bih,jer su ubijali i protjerilali,i zatvarali srbe...
trebamo ako hocemo da zivimo u istoj drzavi bez nacionalnih ovih torova da pogledamo i kazemo i ono lose sto su cinili pojedinci iz nasih naroda drugima...razumijes...
pozdrav...

evo jedna izjava,mada je ovakvih izjava mnogo medju svim narodima u bih...

„...kakav besmisao! Šta smo mi dobili, a šta su oni izgubili? I nas i njih okružavao je jedan pobjednik, potpuni mir prastare zemlje, ravnodušne prema ljudskom jadu... Ne znam kako sam te noći uspio da preživim stravu, u meni i oko mene, i najdublju tugu poraza, poslije pobjede, nejasan sam sebi. U mraku, u magli, u kricima i zvižducima, u očajanju kojem nisam nalazio razlog, u toj dugoj noći nesna, u crnom strahu koji nije od neprijatelja, već od nečega od mene, rodio sam se ovakav kakav sam, nesiguran u sve svoje i u sve ljudsko."
Meša Selimović, Tvrdjava

Srbima u opstini Bosanski Brod veoma rano je stavljeno do znanja da je njihov strah od ponavljanja patnji koje su preživjeli tokom drugog svjetskog rata opravdan. Na mostu koji spaja Bosanski i Slavonski Brod, a koji je i granica Bosne i Hercegovine i Hrvatske jos 1991. godine postavljen je natpis: „Zabranjen prelaz za Srbe i pse".
Prvi oružani napad u opštini Bosanski Brod izvršen je na pripadnike JNA u periodu mart-april 1991. Godine u selu Koraće. Naoružana i organizovana teroristička grupa HDZ-a i SDA, koju je predvodio Željko Barišić iz sela Koraće (bio policajac u Bosanskom Brodu), napala je vojnu patrolu JNA. Tom prilikom teže je ranjen jedan vojnik, a jedan vojnik lakše.

Drugi oružani napad pripadnici ove terorističke grupe izvršili su u oktobru 1991. Godine na legalnu multietničku civilnu patrolu policije iz Bosanskog Broda. Tom prilikom su ubili rezervnog policajca Ivicu Galića, sina Pere, a Radoš Ivana teže ranili. Obje žrtve su hrvatske nacionalnosti.

Od juna 1991. Godine intenziviran je dolazak naoružanih i uniformisanih pripadnika Vojske Republike Hrvatske tzv.. „zenge". Divljali su noću pucajući po srpskim kućama u gradu i okolnim selima. Na kuću Jovana Mujčića, ul. Bratstva-jedinstva, bacili su bombu, a u Zborištu, na kuću Bore Djukića zvanog „Lulaš", otvarali su vatru iz automatskog oružja i dr. Sve ove operacije, kao i raketiranje srpskih sela u opštini Bosanski Brod, koje je 15/16.9.1991. godine, u 23,15 minuta, izvodila je Hrvatska vojska sa teritorije Slavonskog Broda, ukazivalo je na činjenicu da je Republika Hrvatska donijela odluku da rat koji se vodio u Hrvatskoj prenese na teritoriju Bosne i Hercegovine.

Nakon osnivanja tzv. „Hrvatske zajednice Bosanska Posavina", 12.11.1991. godine u Derventi, naoružane paravojne formacije HDZ-a i SDA stavljaju se pod zajedničku komandu vojnog stožera „Hrvatske zajednice Bosanska Posavina" sa sjedištem u Slavonskom brodu/RH. Od tih sastava u januaru 1991. Godine formirali su 101. Bosanskobrodsku brigadu i pojačali sastav zloglasne 108. Slavonskobrodske brigade Vojske Republike Hrvatske. Pod komandu tog stožera stavljene su i sve brigade HVO iz bosanske Posavine, u čije sastave su uključene paravojne formacije i terorističke grupe HDZ-a i SDA, i to: 102. Derventska brigada, 103. Odžacka brigada, 104 Modrička brigada, 105. Samačka brigada i 107. Brčanska brigada. Za komadanta ovog područja „Bosanska Posavina" postavljen je Vinko Štefanek, zv. „Čavka", iz Slavonskog Broda/RH.

Time su obavljene sve političke i vojne pripreme za opšti rat protiv srpskog naroda u bosanskobrodskoj opštini.

Učinio bih veliki grijeh kada u ovom tekstu ne bih spomenuo Ismeta Djuherića, prvog komadanta jedinice Vojske Republike Srpske „Meša Selimovic", i njegove saborce. U sastavu ove jedinice bili su Mslimani iz opštine Bosanski Brod i Derventa.
Njegovo vidjenje dogadjaja u ovim opštinama možete pročitati u intervjuu koji je dao za sarajevske Dane.
Ironija sudbine htjela je da baš ovom čovjeku oca ubije srpski vojnik samo zato što je bio Musliman.
Ili je to možda samo najbolji pokazatelj perverznosti proteklog rata?!

Uloga ovih časnih ljudi svakako nije pravilo proteklog rata već njegov izuzetak. O multietničnosti bilo koje vojske na području BH ne može biti ni govora.

Svjedočenja civila zatočenih 1992. Godine u logorima Bosanskom Brodu:

Grabovac (Jovana) Slavko, iz sela Donje Liješće, opština Bosanski Brod, 51 godina:

„Koncem 60-tih godina živio sam u srpskom selu Liješće, opština Bosanski Brod, u zajednikom domaćinstvu sa ocem Jovanom, majkom Rosom i bratom Markom. Živjeli smo skromno, pa sam 1969.godine otišao u Zapadnu Njemačku. Tu sam radio do 1970. Godine. Poslije sam otišao u Australiju, gdje sam se oženio Vesnom Zdravković. Sa njom sam stekao troje djece. U Australiji smo živjeliu do 1975.godine, kada sam se vratio napravio kuću u Bosanskom Brodu, a u Liješću otvorio ugostiteljski objekat (1989.godine).

Srpski narod iz mog kraja je puno stradao za vrijeme Drugog svjetskog rata od Pavelićevih ustaša-hrvatskih fašista. Odvodjeni su u logor Jasenovac i Slavonsku Požegu i masovno ubijani- klani. Bacani su i sa brodskog mosta u rijeku Savu. Zbog toga sam dogadjaje pred ovaj rat pratio sa zebnjom. Kad je počeo rat, opteretila me sumnja da bi prema nama Srbima sva zla iz prošlog rata mogli da ponove, ali mi, obični ljudi, nismo mogli ništa učiniti. Nažalost, ta moja strahovanja su se i obistinila, a jedan medju prvima za mučenje bio sam ja.

Živio sam dobro sa mojim komšijama, sa svima, i Srbima i Hratima i Muslimanima. Nisam mogao zamisliti da ću preživjeti takva zlostavljanja. Čak sam jednog od mučitelja (prije rata) često častio. Išli smo zajedno i na utakmice. Kraj ovog rata sam dočekao tako da mi je kuća potpuno opljačkana, gostionica i kuća moje majke zapaljena, uštedjeni novac- pošteno zaradjen u tudjem svijetu- oduzet (nekoliko hiljada maraka, kao i vozilo „Lada). Ostao sam bez imovine za život, sa porodicom koju nemam čime da izdržavam (niko nije zaposlen), da bi od posljedica mučenja završio kao invalid sa 90% nesposobnosti. I to nije sve. Najveći zločin su mi učinili na taj način sto su mi zaklali majku i brata. Sada živim od invalidske penzije od 115 dinara, nešto manje od 20 DM i pomoći CK.

Tridesetog marta oko 12 časova iz Liješća sam išao kući autom, kada me je u Brodskom Polju zaustavila naoružana grupa od pet pripadnika HVO-a, medju kojima sam prepoznao Štunc Antu zvanog Britva. Istjerali su me iz auta, a potom mi je Anto stavio cijev od pištolja u usta, te oduzeo novac koji sam imao kod sebe-2500DM. Naredio mi je da ostavim svoj auto i podjem sa njima. Doveli su me u zgradu SO Bosanski Brod- u sobu broj 31. U sobu je ušao neki Josip (crn, nizak), mislim da je iz sela Krićanova. Počeo je da me ispituje. U sobu br. 30 doveli su Slavka Ceraka iz Bosanskog Broda. Čuo sam njegove jauke i shvatio šta namjeravaju. Njegovi jauci su bili nepodnošljivi i odjednom je sve utihnulo. Tad je Josip počeo da me muči. Prvo mi je gasio cigaretu na desnoj sljepočnici i desnoj ruci, i to cigaretu za cigaretom. Imao sam oko 15 opekotina. Tada mi je čepom od korektora, na čelu i ruci, nacrtao slovo „U". Potom mi je, smijući se, rekao: „Sad ću to nozem da iskružim i posolim, da budeš ustaša." Uzeo je nož i odsjekao mi jednu stranu brkova, te prijetnjom oružjem natjerao da to pojedem. Donio je čašu posoljene vode i natjerao me da popijem i pojedem jednu pokvarenu riblju konzervu (zagrebačke proizvodnje) su četvrt hljeba. Cijelo vrijeme mučenja, koje je trajalo svakodnevno i po cijeli dan, do 30. aprila1992. godine, više mi nista nisu davali da jedem. Dolazili su i drugi mučitelji, medju kojima je bio pomenuti Anto Štuc, zvani Britva, koji mi je, psujući četničku majku, stavio nož pod vrat.. Maltretira me, navodno, sto nisam udao svoju kćer Elizabetu za njega Hrvata.. U tom momentu u sobu ulazi Dedo Odobašić zvani Kvaka, koga sam često častio, i uzima nož od Josipa sa namjerom da me zakolje. Josip ga u toj nakani sprečava, a on uzima drveni ražanj i nemilosrdno me udara po glavi. Od tog udarca mi je napukla lobanja, a od potresa mozga sam pao u nesvjest. Kada sam došao svijesti, osjetio sam jake bolove u predjelu glave. Bio sam sav krvav.

Poslije njegovog odlaska dolazi Blažan Kljajić iz Tuleka, predgradja Bosanskog Broda, sa još četvoricom zločinaca. Medju njima sam prepoznao Nedžada Odobašića, mislim da je iz Sijekovca. Blažan Kljajić me je tada natjerao da se skinem go i naslonim rukama na sto. Tukao me je vojničkim opasačem svom snagom, tako da mi je svo tijelo bilo crno. Od udaraca padam na pod, a oni batinjanje nastavljaju stolicama, nogama, drvenom vješalicom. U tom iživljavanju učestvuju svi, kao da se utrkuju. Nedžad me podiže sa poda, hvata me za glavu, i bezbroj puta glavom udara o željeznu kasu, sve dok nisam ponovo pao na pod. I dok mi iz usta, nosa i ušiju lije krv, oni se smiju i kažu: „Tako treba sve Srbe poubijati". Ostavljaju me u toj sobi sa Josipom. On uzima nož i zasjeca mi mali prst lijeve ruke. I nije mu dosta. Nožem mi para ruku u predjelu zgloba lijeve sake. Od tih uboda ožiljke nosim i dan-danas. Mržnju prema Srbima kojom je nadojen, taj dan dovršava uzimanjem heftarice, kojom obuhvata jedan po jedan prst i snažno pritišće. Heftarica je takvog oblika da joj je gornji dio stanjen kao gornji dio noža, tako da su ti pritisci proizvodili neizdržive bolove.

Ne mogu te muke da izdržim, molim ga da me ubije, a on mi kaže: „Hoću da umreš u mukama, kao četnik, a onda ćemo te baciti u Savu, pa idi Slobodanu Miloševiću, jeb`o ti on majku".

Majka mi je ostala kod kuće, imala je 85 godina. Bila je slabog vida, pa sam ja o njoj brinuo. Ubili su je tzv. „zenge"- pripadnici 108. Brigade Vojske Republike Hrvatske. Na tim prostorima zloćine su činili i pripadnici TOS-a iz Bosanskog Broda- tzv. Tulečke odbrambene snage. Za majčin grob ni do danas nisam ništa saznao a od 11.5.1992. godine gubi joj se svaki trag. Brata Mladena (1938) zaklali su u Derventi (gdje je pred rat otišao u bolnicu) i bacili u zajedničku jamu sa drugim ubijenim Srbima, koja se nalazila ispod muslimanskog groblja. Njegovo tijelo je identifikovano. Imao je na sebi pidžamu koju smo mu snaha Mara i ja u bolnicu donijeli.

Nenad Omerović mi je od udaraca polomio četri zuba gornje vilice. Imao sam nesnosne bolove, glava mi je bila toliko otečena da me nisu mogli prepoznati.

Ali to nije kraj mojim patnjama. Blažan mi naredjuje da legnem na pod, a on se penje na meine (imao je 90 kg) i u vojničkim čizmama skače po ledjima. Tom prilikom mi je ostetio tri pršljena- od karlične kosti prema gore. Pomenuta grupa zločinaca polomila mi je rebra sa desne i sa lijeve strane, o čemu postoji ekspertiza sudsko-ljekarske komisije.

Slavko Cerek, koji je kao civil doveden i mučen u Skupštini opštine-soba br.30, podlegao je tom svirepom mučenju.

Taj krvnik Josip stavljao mi je u usta cijev „kalašnjikova", a potom naprazno škljocao. Time je želio da me psihički dotuče, a nije znao da sam čak molio Boga da, ubistvom, ovaj zločinac prekine moje patnje.

Trećeg aprila, oko 21 čas, poveli su me u logor na stadion. Sto metara pred stadionom prislonili su me zu vatrogasno vozilo. Nemoćno stojim, a oni se preda mnom dogovaraju hoće li me tu ubiti ili na stadionu. Prilazi mi jedan mladji ustaša, repetira automat i nišani prema meni. Pita me: „Hoćes li da te ovdje ubijem?" Odgovaram: „Radite svoj posao". Ipak me vode pred stadion. Idem po sredini ulice, a njih 15-tak iza mene, po strani. Zalete se jedan po jedan i tuku oružjem po glavi i nogama. Viču: „Ako budeš bježao, pucaćemo ti u ledja". Jedva hodam, vučem nogu za nogom, a krv mi lije niz lice.

Dovode me do raskrsnice i gone me da idem uz stepenice od stadiona i da stanem mirno. Zločinci, sada njih oko 8, čuče pored žive ograde zapaljene srpske kuće ciji je vlasnik Gligor Benak. Kažu: „Viči kako se zoveš, da te tvoji četnici ne ubiju". Teško izgovaram svoje ime, krv mi ide na usta. Psuju mi majku četničku i naredjuju da vičem jače i to tri puta. Ponovo vičem: „Ja sam Slavko Grabovac", a hrvatski zločinci nakon mog trećeg javljanja otvaraju na meine rafalnu paljbu. Padam na hodnik pored stepenica, a potom pužem u jednu mračnu prostoriju. Mislili su da sam ubijen. Čujem ih: „Ubili smo ga, jebem mu četničku majku". U toj mračnoj prostoriji proveo sam oko pola sata, a potom puzeći krenem prema srpskoj strani. Srbi su bili sa druge strane igrališta, tako blizu, a za meine toliko daleko. Ušao sam u kuću Jefte Kojića, čijeg su sina Dobrivoja zaklali, a potom odsjekli glavu. Čuo sam da su tom glavom igrali fudbal. Kada su me mučili u opštini, Anto Štuc mi je rekao : „Sada ću ti donijeti jednu srpsku glavu".

U toj kući zatičem čiča Jeftu, koji mi je pružio pomoć. Došao je Djoka Maksimović, te me hitno odvezao u Donje Liješće. Iz Liješća me je Žarko Šukurma odvezao u dobojsku bolnicu. Tu sam liječen oko 15 dana, a potom u bolnici (vojni stacionar kasarne) „Mladen Stojanović" u Banjaluci. Posljedice mučenja su velike. Vid mi je oštećen 45%, a desna noga je ostala kraća. Išao sam u banju Kulaši, Trapisti i Dvorovi. Medjutim, moje psihicko i fizičko zdravlje je uništeno. Dobio sam rješenje o nesposobnosti za rad i vojsku. Još uvjek ne mogu da spavam više od 1-2 sata.. Slike mučenja ne prestaju. Rano ujutro, oko tri ili četri sata, idem iz kuće da prošetam. Za to vrijeme moji krvnici mirno spavaju. Dedo Obašić zvani Kvaka slobodno šeta u demokratskoj Švedskoj, dok se Anto Štuc zvani Britva i Blažen Kljajic nalaze u Osijeku, u Tudjmanovoj NDH. Takvi su u Hrvatskoj dobili status hrvatskih vitezova. To su im dali kao priznanje za zasluge u stvaranju velike i nove NDH.

Uništeno psihičko i fizičko zdravlje ne mogu popraviti. Ali, ako će ovo moje svjedočenje biti opomena Srbima, nije mi žao što sam, dajući izjavu, sve ponovo preživjeo. Biće mi žao moje braće Srba koji budu imali priliku da se upoznaju sa mojom izjavom, a u nju budu povjerovali tek onda kad udju u ustašku sobu br. 30, 31, sobu sa nekim drugim brojem, ili u sobu za koju se nikada neće saznati, kao ni za jame mnogih pobijenih Srba, kao što se ne zna ni za grob moje stare majke Rose.

Kod mog prvog komsije Stanića našao sam dio svojih stvari, koje je nakon mog progonstva opljačkao. Sada medjunarodna zajednica insistira da ponovo živimo zajedno, kao da se ništa nije dogodilo. Jedan od organizatora i jedan od najodgovornijih za počinjene zločine nad Srbima u Bosanskom Brodu je Armin Pohara i Ivan Brizgić, veterinar iz Bosanskog Broda, te profesor Marko Andjelić, sa kojim sam radio u Srednjoškolskom centru. On kao profesor, a ja kao podvornik. I dok ja sada kod medjunarodne zajednice imam status nepoznatog mučenika, Marko Andjelić- organizator zla- kod tih istih ima status prognanika.

Izjavu sam lično pročitao u cijelosti i na istu nemam nikakvih primjedbi.

Ovu izjavu sam dao po vlastitoj želji i bez ikakve prinude, pri čistoj svijesti i pameti, pa u znak tačnosti i istinitosti ovih mojih navoda u njoj, svojeručno potpisujem"

(nastaviće se)

11juli95
02.11.2008., 07:21
U tvojoj glavi se ne moze nista promijeniti jer ti je SANU izaprao i ono malo prostora gdje je trebao biti smjesten mozak. Citas pogresnu literaturu, vjerujes drugima a ne svojim ocima, odraz si jos jednog u nizu koji navodno zagovara zajednicki zivot a ustvari iza toga se krije nesto drugo. Cetnistvo je tvoje zanimanje.
Cuj Ibran Mustafic!!!
I onako si smijesan.

Drinski
03.11.2008., 11:12
Big boss je izgleda pogresno shvatio temu, pa navalio objavljivati novinarske price kako su zauzimani neki gradovi ili izjave o zlocinima na Srbima.
Zauzimanje gradova bi mozda i moglo biti u vezi sa temom, ali jedna drugacija vrsta price je bitna.
Sto se tice zlocina, zlocina je bilo na svim stranama, ali je na jednoj strani zlocin genocida bio drzavna politika, a na drugoj
nije.
Nema druge, nego da mi pocnemo: copy/paste.

03.11.2008., 19:30
@biggboss, tema je usmjerena na iznošenje ličnih ili događaja o ljudima iz neposrednog okruženja, tokom rata.Ukoliko si bio vojnik, možeš tematizirati o preživljavanju i gledanju situacije iz svog ugla--posebno o konkretnim događajima.Težište teme je Sarajevo,mada je jako malo rečeno o tome, pa ako imaš nekih stvari u tom smislu...dobrodošao.

Tekstove koje si dosad postavljao možeš postaviti u okviru posebne teme, što je krajnje jednostavno za učiniti.

Nihad
05.11.2008., 14:56
Težište teme je Sarajevo

Nema potrebe za isticanjem Sarajeva, mislim, može i svako ima slobodu da govori i otvara teme sa raznim naslovima, ali ne znam iz kojeg razloga bi govoriti o Sarajevu 92-95 bilo zanimljivije od recimo Gornjeg Vakufa, Mostara, Vozuće ili drugih mjesta na kojima se ratovalo.

Ali eto, i mene zanima stvarno šta se dešavalo u Sarajevu 92-95 zapravo, da budem konkretniji, šta je bio uzrok pa da pored tolike koncentracije vojnika Armije BiH, logistike, pameti, i svega drugog...nikad nisu ozbiljnije zaprijetili Vojsci RS-a tj. uspjeli napraviti kakvu-takvu deblokadu, neki mali uski prolaz...mislim ne mogu da vjerujem ili teško mi je svariti da najviše što se moglo uraditi je bio tunel o kome se mnogo govorilo...

Bogu hvala, ratovao sam u jedinici gdje smo imali 100 postotni učinak, dakle, tj. od desetak akcija sve i jedna je uspjela, istina, sa ogromnim brojejm žrtava, ali uspjela... dakle, probijena linija, nanijeli gubitke neprijatelju, ostvarili cilj. Zar je moguće da nije bilo takvih jedinica u Sarajevu tj. jedinice koja je bila u stanju isplanirati, napasti, i napraviti deblokadu i skinuti kamen sa vrata cijeloj Armiji BiH, zar se zaista moraloi pitanje Sarajeva na nesreću cijele nam BiH moralo riješavati pregovorima,

05.11.2008., 20:14
Ima jedna stvar koja se provlaci kroz sve ove komentare i bas bi volio da mi neko objasni sta je razlog na tolikom insistiranju na pojmu "cetnik".
Da se unaprijed razumijemo, niti me licno pogadja, niti me iritira to nazivanje svakog Srbina pripadnika VRS "cetnikom", jednostavno me zanima razlog.
Naime, oni koji su se u VRS sami nazivali cetnicima i pokusavali da imitiraju taj izgled i ponasanje nimalo se nece uvrijediti na to da ih neko tako naziva, Naprotiv.Oni se time ponose.Isto kao sto se nijedan mudzahedin u Bosni ne bi uvrijedio ako bi ga tako nazivali.
A sama logika kaze da oni koji bi se naljutili ili uvrijedili kada ih neko naziva cetnicima, tu i ne pripadaju.Da rezimiram.U VRS je bilo hiljade ljudi kojima je cetnicki pokret isto toliko stran koliko nadam se i vecini muslimana vehabije i mudzahedini.Ne mogu da primjetim da se na srpskoj strani insistira na tome da se muslimanski borci nazivaju *****ama i sl.Ako se vec vodi diskusija (za koju smatram da je izuzetno zanimljiva) u kojoj bivsi ratnici sa svih strana argumentovano iznose neke cinjenice iz ratnih dana.

A koliko su svi ti dogadjaji prepuni apsurda i besmisla pokusat cu i ja nekim vlastitim dozivljajima docarati.
Kako naime objasniti da se u jednom periodu na podrucju maglajskog i dobojskog ratista desavalo da se pripadnici HVO-a kamionima sa sahovnicom dovoze sa maglajskog ratista (gdje su saradjivali sa srpskim snagama), u dobojsku bolnicu na lijecenje, dok su se istovremeno sa ratista oko Bosanskog broda dovozili zarobljenici, takodje pripadnici HVO-a, i trpali u zatvore gdje se prema njima nimalo humano nije postupalo.

Ne treba napominjati da su isti ti HVO bojovnici samo par mjeseci ranije ratovali sa tim istim srpskim snagama na maglajskom ratistu.Ako nekoga zanimaju detalji borbenih dejstava sa tog podrucja neka samo nacne temu.Rado cu je dopuniti nekim licnim saznanjima.
Napominjem da zadrzavam pravo da se na komentare "ratnika sa tastaturom" ne osvrcem i ne pada mi na pamet da im poklanjam paznju :-)

05.11.2008., 21:27
O "četnicima","mudžahedinima","*****ama" i istorijskim raspravama o genezi istih naziva se ne treba ni razgovarati na ovoj temi,niti uopšteno rečeno, na samom forumu jer to uništava skoro svaku političku diskusiju-razne uvrede padaju i slično.Niskih strasti je svakome preko glave.Činjenice i osobno proživljavanje događaja je ono na što i cilja ova tema, dakle uvreda nema, i ako ih bude -biće promptno obrisane :) .
To dubinsko analiziranje istorije ostavićemo za neki period kad forum bude imao poseban dio@podforum istorija ili nešto slično.
.................................................. .................................................. .................................................. ......................................

Što se tiče maglajskog ratišta...Ako misliš da je tvoja priča vrijedna pažnje--a ti ispričaj...ko su ljudi koji su bili glavni u to vrijeme, likovi, djela..događaji.

hadi
05.11.2008., 22:13
@kontras

niti su svi Srbi četnici, ni svi Hrvati ustaše ni svi Bošnjaci mudžahedini. Što se tiče tvog primjera ko je s kime se "borio", potpuno se slažem. To nisu jedini primjeri (Kiseljak) a ustvari dokazuju da je rat uvijek istovremeno bio i ogroman biznis. Niko to nije radio iz bilo kakvih ubjeđenja, nego jednostavno zbog novca.

Nihad
05.11.2008., 23:50
Ima jedna stvar koja se provlaci kroz sve ove komentare i bas bi volio da mi neko objasni sta je razlog na tolikom insistiranju na pojmu "cetnik".

Ok, nije problem. Slažem se sa gornjim komentarom. Što se mene tiće Vojska RS-a je donekle odgovarajući termin, ''srpska vojska'' je možda odgovarajući termin za sve.

06.11.2008., 01:56
Pa eto recimo sto se konkretno tice maglajskog ratista smatram da je narod tog kraja ,a kada to kazem mislim i na Srbe i Muslimane i Hrvate, najogoljeliji primjer zrtvovanja naroda bez ikakvog konkretnog ratnog cilja.
Niti je Srbima nesto znacilo zauzimanje Maglaja, niti je Muslimanima bio neki poseban interes zauzimanje ozrenskih sela iskljucivo nastanjenim srpskim zivljem.
A pogotovo nije u hrvatskom interesu bilo zapocinjanje neprijateljstava i sa jednima i drugima na tom podrucju.Osim strateskog interesa naravno, ali sta je taj strateski interes znacio kada se prenese na pojedinca?
Koliko je zauzimanje Vozuce i zlocini koji su se nakon toga desili doprinijelo muslimanskim interesima u BiH?Mislim da nije nimalo.Naprotiv.Isto kao ni Srbima toliko mjeseci mrcvarenja i krvoprolica na linijama oko Maglaja bez ikakvog konkretnog cilja i plana niti odgovora na osnovno pitanje: sta i da se uspjelo sa zauzimanjem Maglaja?
Mozda bi se u okolnostima koje su tada vladale i na tom podrucju desilo nesto slicno srebrenickoj tragediji.
Kada se sada iz ove perspektive sagledaju zbivanja na tom podrucju stice se utisak da je sve to sluzilo samo da bi se rasteretila druga podrucja (Srbi su time smanjili pritisak na dobojskom ratistu a snage ABiH su vezujuci jedinice VRS za to ratiste smanjivale pritisak na tesanjskom kao i gracanickom podrucju (a samim tim i na ostalim ratistima naravno).

Toliko o tim nekim "strateskim" pitanjima , koja ,ponovo napominjem nisu neka velika utjeha ljudima koji su gladovali i ginuli u Maglaju pod granatama, ili srbima koji su morali da napustaju vjekovna ognjista po ozrenskim selima ali i u samom Maglaju,Gracanici, Zavidovicima td.

Da bih malo konkretnije opisao jad i bijedu koja je sve zadesila navescu vam jedan primjer:

Na samom pocetku borbenih dejstava oko Maglaja, srpske snage zarobile su nekolicinu muslimanskih vojnika.Medju njima je bio i Hame.
Ljudi sa tog kraja znaju o kome se radi, pa nema potrebe da navodim vise licnih podataka o njemu.
Ja sam ga sreo nekoliko dana nakon zarobljavanja, i obzirom da sam ga dobro poznavao, porazgovarao sam malo sa njim.Upitao sam ga da li je gladan, a on mi je odgovorio da nije jer je juce jeo??Tada mi taj odgovor nije bio ni cudan ali mi danas mnogo vise govori.
Nekoliko dana nakon toga, prilikom jedne akcije, smrtno je pogodjen jedan moj dobar prijatelj.Niko nije mogao da dodje do njega jer su meci zvizdali na sve strane.Hame je otisao po njega, cak se i ne saginjuci, i donio ga je do srpskih linija.
Jednostavnije mu je bilo otici do muslimanskih, ali eto nije.
Nije docekao kraj rata.Poginuo je od metka sa muslimanskih polozaja.
Jedni ce ga nazivati izdajnikom, jedni ga nikada nece smatrati svojim.A on je samo jos jedna zrtva vremena.
Za koga i protiv koga je trebao da ratuje, kada mu je sestra bila udata za Srbina i zivjela na Ozrenu?
A braca i ostala rodbina u Maglaju...

Protiv sestre ili brata?

11juli95
06.11.2008., 02:21
Kontras,
Nije li ovo nastavak cetnicke ofanzive ne samo na Maglaj nego i sire?

mustafa76
10.11.2008., 14:19
Mislim da je ovo tema z a Istoriju, a ne politiku.


Bogme ovo je tema za svaki dan, da se nikad to nezaboravi...

mustafa76
12.11.2008., 13:22
TUNEL BRODAR VISEGRAD

Tridesetšestogodišnji Mikajlo Šimšić, junak ratne drame u tunelu Brodar kod Višegrada, koja se odigrala tokom devet dana i devet noći septembra 1992. godine i po kojoj je kasnije snimljen čuveni film „Lepa sela lepo gore”, danas, šesnaest godina kasnije, preživljava radeći po Srbiji i Bosni kao - nadničar!
Pre 16 godina, devete noći pakla u kanjonu Drine, Mikajlo je iz tunela, sa još dvojicom saboraca, sa 25 gelera u telu krenuo u smrt, ali ga je Bog ostavio da još poživi.

- Posle, kad su me preneli u bolnicu, operisali su me, neke od gelera su izvadili, ali ih je mnogo ostalo u telu. Često me sad bole leđa i noge. Bojim se, zanemoćaću jednog dana, a kako ću se onda izdržavati, ko će brinuti o mojoj majci... Možda bi te gelere trebalo povaditi, ali ko će ići po bolnicama, treba i para i vremena, a kad da stignem kad moram u nadnicu - kaže Mikajlo sa tek malo pritajene gorčine koju odavno nosi u sebi.
Našli smo ga pre neki dan u selu Kriva Reka, ispod Zlatibora, radi na imanju kod domaćina Sretena Kurćubića.

Šapatom skoro, dok je vrhom opanka gnječio busen trave i pogleda uprtog u zemlju, više na naše insistiranje, tek na tren setio se onih devet dana i devet noći u tunelu...

- Milovan i Vlado umrli su nam na rukama, izrešetani gelerima. Novak je bio teško ranjen, četiri dana je gledao kako mu noge vise na koži i kostima, gledao kako ih hvata gangrena, goreo je i buncao, onda je uzeo bombu... Posle, nije hteo da aktivira bombu, kaže, dajte mi p....štolj da se ubijem, bojim se, bombom ću povrediti nekoga od vas... Onda mi je dao sat, skinuo prsten i lančić rekao da ih dam njegovoj sestri, kad su muslimani zapucali, okinuo je i on... Oni pevaju napolju, ispred tunela, a od Novaka teče potok krvi... Tada mi je bilo najteže. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo, muslimani su ga, kad su ušli u tunel, zverski ubili... Nas trojica smo devete noći krenuli u smrt, ali smo čudom ostali živi - skoro je šaputao Mikajlo.

I, tu je stao...
- Ne mogu više, počeo sam ponovo da sanjam tunel... Ispričao sam to jednom, za film, dosta je...
Posle, Mikajlo se u bolnici oporavio od rana i čim je stao na noge, ponovo uzeo pušku i - pravac front. A kad je rat završen...

- Posle je bilo nikom ništa! Išao sam, tražio neki posao, rekli su mi - nema. Krenem u nadnicu, počnem da pravim kuću bliže Višegradu, stignem do krova - nesta para. Traže mi u opštini za projekat i neke dokumente, papire, tri hiljade evra. Ja, šta ću, ponovo u nadnicu... Ma, ne tražim ja njima nikakve nagrade ni medalje, da ne bi neko pomislio, ja sam moju kuću i familiju moju branio, nego sam mislio, bilo bi od vlasti, lepo da me samo malo pomognu, sad kad sam ja u krizi, da mi dozvolu i druge papire za kuću daju na veresiju, a ja bih to njima posle platio, nikom ja u životu marke dužan nisam ost’o - kaže Mikajlo.

U Dobrunu, na putu između Užica i Višegrada, meštani Mikajla uglavnom viđaju kako sa kesom punom namirnica zamakne gore u brda, u selo Staniševac, gde mu živi majka, ili, koji dan kasnije, kako odozgo sleti na put i uhvati prevoz dole ka Višegradu ili ka Užicu, u nadnicu.

- Ni većeg junaka, ni veće srpske tuge - kažu oni koji Mikajala i njegovu sudbinu znaju u prste.
- Jutros je otiš‘o u Srbiju za zaradi za komad ljeba i kutiju cigara. Fukara se obogati, a dobri momci propadoše - vele drugi.
Gore u Staniševcu, u planini, u oronuloj Mikajlovoj kućici sastavljenoj od brvana i kamena, starica Milka Šimšić, Mikajlova majka, vezuje dan za dan i čeka kad će se Mikajlo vratiti iz nadnice. Iznenadni gosti malo je i prepadnu, prvo što kaže jeste da je sigurna, i da bi ruku u vatru stavila da njen Mikajlo, kao i njegov otac, nikad obraz nije ukaljao, da je iz rata izašao čist kao sunce...

- Ništa se o njemu danima nije znalo, onda, javiše da su ga doterali u višegradsku bolnicu. Ja tamo-nisam ga prepoznala. Sav garav i krvav... Još mi pred očima stoji njegov lik, onako kako sam ga tog dana videla. Još od tad nisam zaspala a da mi se ta slika ne vrati, da mi ne sine pred očima... Samo što je se oporavio, uze pušku i ode ponovo u jedinici, džaba smo mu govorili da se primiri, da se bolje oporavi, mi pričamo, a on stane, pogleda nas pa veli - „A ko će braniti ako ja ostanem kod kuće” - pričala je Milka.

Posle, kad je rat završen, na Mikajla su, ponavlja njegova majka, svi zaboravili.
- Jok vala, ništa mu nisu dali, ni medalje, ni pare, niti se ko mog Mikajla setio da mu kakav pos’o i državnu službicu da - kaže Milka.

Pod Zlatiborom, u selu Kriva Reka, domaćin Sreten Kurćubić kaže da Mikajlo radi kod njega u nadnici po mesec-dva i da boljeg ni vrednijeg radnika nije video.
- Ništa mu nije teško, radi u njivi, u štali, u klanici, sušari... Sve zna... Postao je deo naše porodice, jede šta i mi, spava gde i mi... Jedino, o ratu nikad ne priča, a i mi ga ne pitamo - kaže Sreten.

Na osmom kilometru magistrale od Višegrada prema Rogatici, kad se pređe most preko Drine, ispred tunela Brodar stoji ploča sa imenima četvorice poginulih mladića i poruka: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ni liječi rane od junaka”. Na izlasku iz tunela je kamena ploča sa slikama i imenima doktorke Stojane Jojović i medicinske sestre LJubice Kastratović koje su poginule od bombi u pokušaju da pomognu ranjenim srpskim borcima u tunelu.

Po zidovima tunela još su vidljivi tragovi gelera, zolja, granata. Samo što, izgleda, i na betonu brže zarastaju i zaceljuju rane, prekriva ih mahovina, nego one koje su ostale na duši Mikajla Šimšića iz Staniševca. I one ratne, i posleratne.
Autor:
Zoran Šaponjić

DEVET DANA UŽASA

Priča iz tunela danas je poznata i ispričana do kraja. Sa manje ili više umetničke slobode u nekim detaljima, preneta je i na film „Lepa sela lepo gore”. Septembra 1992. godine, sedmorica vojnika treće čete Drinskog bataljona - Mikajlo Šimšić iz Staniševca, Slađan Simić iz Bosanske Jagodine, Novak Arsić iz Veletova, Vladan Gavrilović iz Višegrada, Stevo Panić iz Smedereva, Milovan Lučić iz Užica i Stanko Mađaševac iz Lazarevca čuvali su most ispred tunela Brodar sa zadatkom da bošnjačke jedinice spreče da pređu na desnu obalu Drine. Četvrtog dana, dok je ceo kanjon goreo, mala jedinica našla se u klopci i jedini izlaz bio je da se povuku u tunel Brodar dug 97 metara, pun nekih betonskih ploča, sa desnom krivnom na polovini tunela. Devet dana pakla u opkoljenom tunelu, bez sna, bez vode, teško ranjeni, pod bombama, zoljama i rafalnom paljbom, sedmorica boraca doživela su pravi pakao. Četvorica su, Novak, Vladan, Steva i Milovan - ostala u tunelu zauvek.


Fino bogme digli su junacima spomenik a ko ce da digne onim zenama spomenik koje su bile u Visegradu u hotelu "Vilina Vlas" zatvorene i silovane i onda ubijane???

Ko ce da digne spomenike onom neduznom narodu koji su na mostu Mehmed pase Sokolovica klali pa se Drina danima crvenila, i tu su ubijene HILJADE muslimana, (ali eto digli ljudi spomenik za 4 poginula cetnika) ja sam visegradlija, sve sam vidjeo, mogu sve da svjedocim a on mi pise gdje su 4 srbska/cetnicka "junaka" poginula, ubijeno od onih ljudi kojima su nekoliko dana prije na mostu Mehmed Pase Sokolovica familiju klali i u drinu bacali a zene i zensku djecu im u hotelu "Vilina Vlas" silovali.

Sto to nisi nijednu rijec o tome ovdje napisao, kako ti je taj tvoj Mikajlo Šimšić sigurno najmanje jednom sedmicno hotel Vilinu Vlas posjecivao i zene muslimanske kao i mladoljetnu muslimansku zensku djecu silovao??? O tome junaci i heroji srbski nepricaju.

Znate sta su jos radili, zavezu ih po dvoje na mostu jedno za drugo i onda ubije jednoga od njih i gurne ih onda u Drinu i ona onaj zivi se utopi zato sto ga onaj les od onoga mrtvog na dno rijeke vuce i tako su se po Visegradu izivljavali.

Trudnicu su jednu na sred ulice ubili i to jos u aprilu 1992, pucali joj dirktno u stomak i ubili je takoreci kroz njeno dijete.

Ali nisam nigje vidjeo da je to negdje nas komsija Zoran Šaponjić napisao.

I ja se sve pitam ko je taj Mikajlo Šimšić, on sigurno nije iz Visegarada bio ili iz visegradske opstine, kao prvo takvoga imena nemogu da se sjetim i kao drugo niko nije u Visegradu ekavski pricao, kao sto taj prica.

Ali eto oni dizu spomenike onima koji su skoro sve zene u visegradu silovali i onda ubijali.

Znamo mi da su vaki svjedoci kao ja, trn u oku ,tim cetnicima koji jos u takozvanom RS zive i misle da su u pravu bili sa tim etnickim ciscenjima, ali dok sam ja ziv pricat cu a bogami i pisati sta sam vidjeo i dozivjeo od svojih komsija, koji su nam rekli kad smo pjeske prema Gorazdu krenuli, gdje ce te bolan narode, jeste li vi ludi, zasto bijezite, nece vam niko nista.

oni koji su se iz te grupe na te rijeci nasih komsija kuci vratili, njih nisam vidjeo nikad vise niti cu ih vidjeti, zavrsili su bili na mostu Mehmed Pase Sokolovica ili u hotelu "Vilina Vlas" ali tu nema nigdje spomenik za te zrtve cetnicke krvnicke politike.

A sta je sa onima koje je vas heroj Milan Lukic pobio, sta je sa tim svim zrtvama i svi su iz Visegrada bili, kad mislite njima spomenike dizati???

Pa znam kazu nam dodji te sutra na most Mehmed Pase Sokolovica tu krece konvoj za Sarajevo i svi muslimani mogu da idu iz Visegrada i sta bi, napunise cini mi se bilo je 5 autobusa pune i onda krenu taj konvoj i sta bi oni se okrenuse i pravac srbija, nekoliko kilometara prije Uzica su negdje u sumu skrenuli izbacili sve iz autobusa i naravno pobili, nijedan iz toga konvoja nije prezivjeo ili Sarajeva vidjeo. A taj konvoj je bio organizovao onaj krvnik Milan Lukic i ja sam ga vidjeo vlastitim ocima. On je se vozao sa autom Passatom od jedne muslimanske familije koju ju je kao prvo ubio, i ta familija je veoma poznata u visegradu bila i imali su vako jedu piljaru u sred garada. i koji je musliman onda usao u taj passat, taj se vise nikad nije ni vratio a najvise su zene sa tim kolima odvozili koje se vise nikad nisu vratile.

Evo da nista puno nepricam samo pogledajte ovaj video i bit ce vam svima jasno kojima 4 junaka su oni digli spomenike.

http://video.google.de/videosearch?q=vi ... mb=0&aq=f# (http://video.google.de/videosearch?q=visegrad&hl=de&emb=0&aq=f#)

http://video.google.de/videosearch?q=vi ... l=de&emb=0 (http://video.google.de/videosearch?q=visegrad&hl=de&emb=0&aq=f#q=vilina%20vlas&hl=de&emb=0)

I onda mi odgovorite koje i kad ce se tim zrtvama rata podignuti spomenike a ne onima koji su ih ubijali i djecu im silovali i kuce palili???

bigboss537
12.11.2008., 21:26
ovo je samo jedna od mnogih potresnih prica nekoga ko je to dozivio...i osjetio...
zalosno je...

miki44
12.11.2008., 22:04
ovo je samo jedna od mnogih potresnih prica nekoga ko je to dozivio...i osjetio...
zalosno je...

jedni stradaju, a drugi kroz istoriju ratova čine nezapamćene zločine (većina bude nekažnjena)........isto tako stradalnici nikada neće izvući pouku , naučiti svoje nasljednike da se uvjek treba čuvati krvnika.

07.06.2009., 21:16
....

Sarajka100%
07.06.2009., 21:22
Evo ja predlazem da nam tufahija 2 objasni malo dogadjaje iz rata posto vidim iz njegovih komentara da je vrsni poznavalac istih.
I ja predlazem @tufahija zna sve! =)) =)) =))

07.06.2009., 21:57
Ostanite pri temi ukoliko neko nešto hoće da napiše.Uvreda nema :)

polemika
18.06.2009., 16:17
LAZNA SRECA

Jutro je svanulo. Tek po neki oblak se pojavio iznad Sarajeva. Jugo se osjetio, toplo vrijeme za ovo doba godine. Sjedio sam ispred rova i cistio pusku. Ostali su igrali remija. Tisina je ponovo bila nesto sto je kvarilo ljepotu. Jednostavno smo se bojali tisine. Kada se puca, znamo sta se desava, ali tisina je nesto sto nikada ne ispadne na dobro.

Iznenada su granate pocele da zvizde iznad nas. Padale su u sumu ispred nasih rovova. Smijali smo se, bilo je nemoguce. Znali smo da nemamo granata ali sada su letjele preko nas i padale ispred nasih rovova. Iako je izgledalo nemoguce ipak smo bili presretni tih par minuta.

Ugledao sam komadanta bataljona kako trci prema nama kroz sumu. Vikao je nesto, ja sam i dalje provlacio kanap kroz cijev od puske ne obracajuci posebnu paznju na njega. Konacno je dosao do mene. Smijao sam mu se i pitao ga da li trci od srece zbog nasih granata ili da nema slucajno enterokolitis?

Opsovao je nesto i reko “cetnici su usli u kasarnu sa sest tenkova i tri transportera, ispred njih je isao UN transporter”. Prekinuo sam ciscenje puske i brzo je ponovo sklopio. Komadant je nestao kroz sumu, otrcao je dalje da obavijesti borce na liniji.

Nakon par minuta VBR je poceo da puca po naselju. Gledao sam kako nestaju krovovi kuca u Skaljinom sokaku, drugi VBR je ispalio punjenje na moju ulicu. Nista je ne moze zaobici. Zar ima jos nesto u njoj da se moze porusiti. Haubice su se ubrzo pridruzile VBR-ma . Jedan vojnik iz mog voda je doviknuo “sada se za prave zaratilo, pogodili su kuce od lokalnih mocnika”!!! Nakon par minuta naselje je bilo prekriveno dimom, par kuca se zapalilo.

Granate su i dalje prelijeteale preko nas i padale sve blize nasim rovovima. Napokon smo skontali da su to granate sa Mrkovica, koje ciste teren cetnicima. Znali smo da ce nas rov biti napadnut. Bio je jedini koji je cuvao prolaz sa Borija kroz kamenolom. Posto je nas rov mogao primiti samo jednog covjeka . Odlucili smo da ostali sjede ispred rova na stijeni.

Granate su pocele da padaju po liniji. Nas rov je bio jos uvijek posteden. Pjesadijska pucnjava je odjekivala iz pravca Brusulja. Nakon par minuta su pronijeli komadanta. Ranjen je. Tromblon mu je pao iza leda kod rova br. 6. Cetnici su vec pokusali pjesadijski napadv. Nasi su uspjeli da ih odbiju.

Vratio sam se na stijenu i legao. Cekali smo napad na nas rov. Kanacno u 10h se to i dogodilo. Zasuli su granatama sumu oko naseg rova. Gledao sam u covjeka koji je bio sa Pala. Lice mu je imalo neku cudnu tamnu boju. Strah nije ni krio, ali nije ni pokusavao da ode u rov. Lezao je tu pored nas i zajedno smo cekali da se cetnici pojave...

polemika
21.06.2009., 18:49
POGIBIJA BUHE

Granata koje je pala blizu nas, prepala je Buhu, psa koji je bio sa nama na liniji od pocetka rata. Istrcao je ispred rova na cistinu. Ubrzo je poceo da cvili!! Gledali smo dok su cetnici sa kamenoloma divljacki pucali u njega. Ubrzo se utisao. Buha je poginuo ali ne uzalud. Upozorio nas je da su nam cetnici iznad glave. Zauzeli su ivicu kamenoloma. Ko nam je kriv, mogli smo je i mi zauzeti imali smo dovoljno vremena.

Cekali smo pola sata. Posto nije bilo pjesadijskog napada odlucili smo odigrati partiju remija. Dva clana odjeljenja su cuvala strazu dok smo nas cetvorica budala igrali remija lezeci na stijeni oko koje su padale granate. Trebalo je odluciti ko ce taj dan da ide po vodu.

Pjesadijski napad prekino je igru. Na nasu srecu napali su rov koji smo vec davno napustili i presli na stijenu. Par granata od RB-a (rucni bacac granata) pogodilo je direktno u napusteni rov. Nakon toga su cetnuci krenuli prema rovu. Izasli su na cistinu ispred nas. Bili su lagana meta. Zasuli smo ih paljbom. Pokusao sam da se smirim i da snajperom gadam samo na sigurno, ali sve se brzo odigralo, tako da se bas nisam uspio snaci. Cetnici su se povukli. Jedan je ostao da lezi, na kraju kamenoloma pri ulazu u sumu.

Ubrzo je dotrcao kurir do mene. Cetnici su krenuli prema rovu br.9 sa tenkom. Uzeo sam zolju. Pretrcao sam tih 50m. Nosio sam snajper u jednoj a zolju u drugoj ruci. Dosao sam do isturenog kraja transea koji smo ljetos kopali bas za ovu namjenu. Razvukao sam zolju i cekao da se pojavi tenk iza krivine, da bih ga mogao gadati.

Buka tenka me gusila, strah je bio uzasno velik. Pokusavao sam da se smirim. Udisao sam duboko, zadrzavao zrak. Ipak nisam uspio da se oslobodim straha. Cucao sam u transeu. Prstima sam krunio zemlju sa zida transea. Podigao sam nogu sa zemlje i vidio da se trese. Ponovo sam je spustio na zemlju umirila se istog momenta. Par puta sam ponovo podigao nogu i svaki put bi se tresla.

Tenk je ispaljivao granate po kucama izmedu kojih je prolazila linija. Ujedno je mitraljez sa tenka neprestano pucao. Cuo sam nekoga da vice, da transporter ide prema njima. Brujanje motora je bilo sve blize. Podigao sam se iz transea i ugledao tenk kako se pojavljuje iza krivine. Ponovo sam cucnuo u transe. Otkocio sam zolju i brojao do petnaest. Stavio sam zolju na rame, okrenuo sam se u pravcu tenka, uspravio sam se i ispalio granatu…

polemika
22.06.2009., 15:08
ODLAZAK NA VODU

Nakon ispaljenja granate bacio sam se nazad u transe. Cetveronoske sam trcao prema rovu. Sve se odigralo u par sec. Tenk sam promasio, ali je bjezao nazad. Transporter se okrenuo nazad i poceo da bjezi livadom prema cesti. Cetnici koji su isli iza njega su ostali na livadi. Osuli smo paljbu po njima. Dvojica su ostala da leze. Na nekih 50m ispred naseg transea. Javili su nam da imaju jos dvojica cetnika da leze na livadi ispred sestice. Kazu da su izasli iz basce na livadu ispred rova. Smijali su se i pokazivali rukom na rov. Tada su ih nasi skinuli.

Posto se pjesadija povukla. Otisao sam sa jednim vojnikom do mjesta od kuda sam ispalio zolju. Pogledao sam sada mirno ispred. Zolja je pogodila u podzid ceste. Cesta je bila crvena od krvi. Samljeveno tijelo cetnika lezalo je na cesti. Tenk u bjegu je pregazio vojnika. Pricekao sam jos petnaest minuta. Nakon toga sam se vratio nazad u svoje odjeljenje.

Granate su padale kao nikada do tada. Krivina na cesti koja se nalazila ispod naseg rova licila je na radionicu u kojoj se brusi metal. Svakih par sec bi odjeknula nova detonacija. Stari rov su gadali neprestano. Glupi cetnici i njihovi izvidaci. Nisu skontali da je rov napusten vec dva mjeseca.

Nastavili smo igru remija. Oko 1:00h popodne smo konacno zavrsili. Bio sam predposljednji. Morao sam sa zadnjim ici na vodu. Krenuli smo istog momenta. Bilo je vazno ne pokazati drugima da se bojimo. Smijali su nam se dok smo se spremali. Nisu mogli ni predpostaviti koliko me je bilo strah. Mozda vise nego dok sam cekao tenk.

Krenula je utrka. Pretrcali smo preko ceste i uskocili u zidinu kuce koja je izgorila par dana ranije. Cetnici su nas vidjeli, PRAGA je pocela da puca po zidinama. Lezali smo 20min unutra. Poslije toga smo zajedno istrcali i pretrcali narednih 10m kojih nas je dijelilo do sljedece zidine. Nakon toga smo ponovo pretrcali cestu i domogli se basce.

Par metara od izvora smo nasli ranjenog vojnika, poznavao sam ga, stanovao je na kraju moje ulice. Napad ga je zatekao kod kuce. Krenuo je da nam pomogne na liniji. Uvukli smo ga u podrum kuce koja se nalazila preko puta izvora. Pokusavali smo da zaustavimo krvarenje iz noge. Nasao sam jastuk, stavio sam ga na ranu, ali nije pomoglo. Vena femoralka kako smo je zvali bila je presjecena. Ubrzo je izgubio svijest. Nakon 15 min je umro.

Otisao je jos jedan od onih koji to nije zasluzio. Bio je odlican borac. Od Bitke za Faletice do danas smo prosli puno toga skupa. Bio je posten covjek iznad svega. Nikome nije mislio zlo. Pokrili smo ga dekom i ostavili u podrumu kuce. Neko ce vec doci kada padne noc i odnijeti ga. Mi mu vise nismo mogli pomoci. Jos jedna zrtva moje ulice.

Vratili smo se do vode. Oprao sam ruke od krvi. Uniformu sam pokusao oprati, ali sam samo razmazao krv. Natocili smo kanister. Put povratka je bio tezak. Cijeli put smo prepuzali. Kanal uz cestu koji je sluzio za odvod vode, posluzio nam je kao odlican zaklon. Svezali smo kanistere za nogu, tako da smo ih vukli za sobom. Nakon pola sata puzanja, nekako smo uspjeli da se dovucemo do rova…

polemika
24.06.2009., 18:33
PRODAJE SE ZOLJA

Oko 4:00h stigla nam je ispomoc. Doslo je sedam boraca. Imali su dvije zolje sa sobom. Uvukli su se u zemunicu i nisu izlazili. Rekli su nam da su iz Jukine jedinice. Trazio sam od njih da nam daju jednu zolju ili da idu do rova br.9. Rekli su da oni nece ici na liniju. Ako mi hocemo zolju, moramo je platiti 700DM. Posvadali smo se sa njima. Pozvali smo komandira cete, rekli smo mu da ih otjera odavde inace cemo ih mi pobiti. Komandir je ubrzo izdao naredbu da se povuku. Nisu oklijevali. Istog momenta su otisli nazad.

Zalosno, mi smo do sada ratovali skoro na svim ratistima u gradu. Nikada nam niko nije dao jednog metka. Uvijek smo koristili ono sto smo nosili sa sobom. Nikada nismo trazili ni od koga da nam plati bilo kakvu uslugu. Zelim da zaboravim ovo sto prije. Ovo je bio samo ruzan san. Zbog pisljivih 700DM, cetnici ce mozda zauzeti Gazin Han…

Pred vece je stigla vijest da su cetnici probili liniju kod skole. Dobili smo naredbu da nas rov preuzme drugo odjeljenje a da mi krenemo prema skoli. Dobio sam motorolu. Moja sifra je bila “Orkan”. Nakon toga smo se spakovali i krenuli.

Isli smo transeom do rova br.4 tu smo morali da stanemo. Nije bilo moguce proci ni metra dalje. Praga iznad Hladivoda je drzala prostor prema skoli pod stalnom paljbom. Dva tenka su bila na nekih 30m ispred nase linije kod kuce koju smo zvali “satelitska antena” (jedina je u tom naselju imala satelistku antenu na krovu). Gadali su rovove kuda smo mi morali da prodemo. Svaki metar je bio pokriven. Jedan tenk je bio na nasoj liniji. Gledali smo ga kako gazi po nasim rovovima.

Uspio sam da nadem u isturenom dijelu transea dobar polozaj za snajper. Mogao sam da gadam cetnike koji su isli iza tenka. Udaljenost je bila oko 250m vazdusne linije. Bili su odlicne mete.Ubrzo smo ih rastjerali. Sakrili su se u “satelitsku antenu”. Cuo sam razgovor nasih na motorolu.
- Subara - Lola gadaj tenk, sada je na nasem rovu!!
- Lola - Ne mogu da podignem glave, gadaju me sa svih strana
- Subara - Lola gadaj!! Sada je na nasem rovu. Prolomit ce se rov, zgazit ce nas
- Lola gadaj ga molim te (zenski glas)
- Orkan - Neka svi koji me cuju ospu paljbu u pravcu “satelitske antene”

Moji su svi poceli da pucaju u pravcu cetnika i prage koja je gadala po nama. Ubrzo je cijela lijeva strana Moscanice osula paljbu prema “satelitskoj anteni”. Napokon je odjeknula zolja. Pogodila je u tenk, ali ga nije zapalila. Drugu dva tenka sto su gadali po nama, razgulili su bjezati nazad prema Dubokom potoku. Tenk koji je pogoden nekako se uspio izvuci za “satelitsku antenu”. Vidjeli smo cetnike kako su iskocili iz njega i utrcali u kucu.

Nakon toga je prestao pjesadijski napad. Granate su nastavile da zasipaju nase polozaje. Kao da je sva artiljerija oko Sarajeva u tom momentu bila okrenuta prema nama. Cucao sam u isturenom dijelu transea. Povremeno bih izvirio i pogledao ispred sebe. Cekali smo da padne noc, da mozemo otici nazad do naseg rova…

polemika
25.06.2009., 14:24
JUTARNJE VIJESTI

Sa dolaskom noci, granate su prestale da padaju. Ponovo je transporter krenuo prema nasoj liniji. Uzeli smo koktele (Pivska flasa, sa ugradenom cijevi, princip ispaljivanja sa puske kao tromblon). Stavili smo ih na puske i cekali. Na srecu, samo su pokupili mrtve. Nisu pucali po nama. Tako da smo i mi uspjeli sacuvati municiju.

Otisao sam do rova br.9. trazio sam nesto za jelo. Bio sam uzasno gladan. Niko nam nista nije donosio da jedemo. Tu sam zatekao jednog covjeka iz Faletica koji je taj dan dobio slom zivaca. Pokusavali smo da ga smirimo. Dali smo mu da cuva strazu na ulazu u zemunicu, ali se i to pokazalo pogresnim. Poceo je da puca, culi smo ga kako vice ispred “Evo ih, napadaju sa svih strana”!!. Na kraju smo ga morali poslati u stab. Bojali smo se da ne pocne pucati po nama. Ili da se ne ubije.

Poslije ponoci smo otisli u izvidanje ispred linije. Cetnici su odnijeli samo tijela, ali ne i oruzje. Nasli smo tri puske, rapova sa municijom je bilo na sve strane. Cetnici u bijegu su ih pobacali. Niko nije ni pokusavao da odnese samljeveno tijelo. Nije imao ni sta odnijeti. Nikada u zivotu nisam osjetio odvratniji smrad. Uzasno je smrdilo sve oko njega. Nasli smo u ruksaku neku dokumentaciju. Rumun zalutao u Bosanska brda. Ostavljen od “brace”, a dosao je da se bori za njihuvu srpsku stvar.

Jutarnje vijesti 01.11.1992 u 5:00h. “Tokom jucerasnjeg dana, cetnicke snage pokusale su da probiju odbrambene linije branilaca Gazinog Hana. Nasi borci su sve napade uspjesno odbili, nanijevsi agresoru velike gubitke u ljudstvu. UN je prebrojao 5,500 granata”. Kako li je uspio neko prebrojati sve one granate koje su pale tokom juceranjseg dana?

Dobro smo prosli. Imamo samo dva poginula borca. Meni jos uvijek zvoni u usima od detonacija. Glava me boli uzasno, tako mi je muka da bih najradije povratio ali nemam sta. Nismo dobili nista za jesti. Kuhinja juce nije mogla raditi, a suhe hrane nisu imali da nam daju.

Ostatak noci smo proveli pjevajuci. Ponovo smo pjevali puno toga. Nasa himna ratnici sa Brusulja nocas je bila ponovo glavni HIT. Za jednog vojnika iz odjeljenja smo pjevali po zna koliko puta sljedecu pjesmu. Koju jos uvijek pjevusim
Ne kosite rosnu travu
ne lomite mladu granu
ostavite cvetna polja
nek' cvetaju za Ljiljanu

Ljubavi su mnoge bile
kao vetar mladost planu
sve sto osta od zivota
ja bi dao za Ljiljanu

Ne pevajte pesme njene
ne dirajte staru ranu
pet godina ja negujem
pet godina ja jos cuvam
jednu ruzu za Ljiljanu
pet godina ja jos cuvam
pet godina ja jos negujem
jednu ruzu za Ljiljanu

Ljubavi mnoge su bile....

Ostvaricu snove svoje
kad hladne kise stanu
kad s prolecem zazelene
cvetna polja za Ljiljanu…

polemika
27.06.2009., 14:27
HEROJI SA HLADIVODA

Sa dolaskom jutra granate su ponovo pocele da padaju. Repriza jucerasnjeg dana. Ispred rova br. 9 cetnik je istrcao iz sume. Covjek koji je bio u rovu, istresao je rafal, ali ga nije uspio pogoditi. Ocito je bio prestrasen i ko zna kako je pucao.

Nasao sam odlicno mjesto na nasoj stijeni od kuda sam mogao da vidim ivicu kamenoloma. Cijelo prijepodne sam prelezao na tom mjestu. Pratio sam ivicu kamenoloma. Na svaki pokret sam ispalio metak.

Bijela PRAGA iznad Hladivoda cijeli dan je bila u pokretu. Cetnici su danas odlucili da pokusaju probiti liniju na vrhu Hladivoda. Srecom po nas, nisu se usudili krenuti kao juce sa tenkovima u napad. Molio sam boga cijeli dan da tako i ostane.

Granate su danas sumu koja nas je do juce skrivala izbrisale sa lica zemlje. Nasa stijena je sada ostala skoro na cistini. Okolina oko rova izgleda kao da je tajfun prije par sati prosao ovuda. Vise ne mozemo lezati na stijeni i izigravati heroje. Poslije podne sam prelazao u transeu. Nisam mogao glave dici. Strazar u rovu je jedino mogao kontrolisati prilaz kamenolomu.

Pred vece su ponovo pokusali da nas napadnu pjesadijom. Ovaj put su napali na pravi rov. Par granata iz RB-a je pogodilo u stijenu, ali bez nekog rezultata. Jedna granata se aktivirala na stablu slomljenog bora iznad mene. Na trenutak sam bio izgubio svijest. Detonacija me bila dobro osamutila. Geler mi je rasjekao prsluk po duzini leda. Sljem je zakacilo par sitnih gelera. Sreca pa je bila granata od RB-a, da je bila minobacacka nisam siguran da bi mi sljem pomogao.

Ostali iz odjeljenja su reagovali odlicno. Ponovo smo uspjeli cetnike natjerati na povlacenje. Dok sam lezao bez svijesti niko na mene nije ni obratio paznju. Tek poslije mi je jedan prisao i gledao u mene kao u mrtvaca. Rekao mi je da je mislio da sam poginuo, tako da nije ni obracao paznju na mene.

Nocas me ponovo glava uzasno boli. Detonacije mi odjekuju u usima. Da bar imam neku tabletu da popijem, da na trenutak umanjim glavobolju. Uz sve muke, veceras je uzasno hladno. Ne smijemo naloziti vatru vani da nas cetnici ne gadaju. Uvukao sam se u zemunicu, posto su me moji oslobodili straze veceras.

Kamenolom je blokirao cijeli Gazin Han. Veceras su nam dolazili iz komande imali smo sastanak. Prijavili smo se da nase odjeljenje pred zoru napadne cetnike na kamenolomu. Inace ako se uspiju ucvrstiti necemo ih nikada istjerati. Ako ostanu na kamenolomu, mozemo se svi seliti. Nismo dobili dozvolu za napad. Moramo cekati da vidimo sta ce biti sutra, tek tada ce se odluciti o napadu na kamenolom. Izvidaci ce u toku noci i sutra pokusati da izvide situaciju.

Upoznao sam veceras heroje sa Hladivoda. Dva covjeka starosti oko cetrdeset godina. Pokazivali su nam ramena, plava i natecena od ispaljivanja tromblone sa ramena. Uspjeli su pogoditi i zapaliti jedan kamion na cesti od Hladivoda prema Donjem Bisoku. Iscrpljenost ali i sreca se mogla vidjeti na njihovim licima. Dosli su i oni da se prijave da idu u napad na kamenolom.

Ostao sam sam, svi su se razisli. Zamotao sam se u deku, nadam se da cu se malo ugrijati. Dobio sam dozvolu da sutra ujutro odem komsiji na dzenazu. Moram poraniti da izadem prije jutra iz podrucja Gazinog Hana, da ne moram puzati do Zmajevca…

polemika
28.06.2009., 14:37
UBILI SMO I LISCE GLUPOSTIMA

Izasao sam iz zemunice u 5:00h. Iskoristio sam priliku da odem do sestre pod Hrastove. Dok sam prolazio preko Sedrenika negdje na pola puta od potoka prema samoposluzi, vidio sam kucu kojoj je jedna polovina bila srusena. Dok sam gledao i razmisljao o tome kakva li je granata uspjela da srusi kucu. Upozorio me neki covjek da bjezim odatle. “Cetnici su izasli na ivicu i sada gadaju po Sedreniku”!!. Pokazao mi je rukom u brdo gdje se vidjela ogromna srpska zastava.

Dosao sam do sestre. Okupao sam se na brzinu, nesto pojeo i otisao na Kovace. Dzenaza je bila u 10:00h. Dvije dzenaze su se klanjale taj dan. Sa nama su bili izvidaci. Tada sam skontao ko je bio drugi vojnik koji je poginuo prvi dan. Umjesto da moj treci susret sa njima bude treca sreca, saznajem da je jedan od njih poginuo. Poginuo je ispred kuhinje prvi dan napada na Gazin Han. Posao je po dorucak. Snajeper sa kamenoloma ga je pogodio.

Dzenaza je brzo zavrsena. Sve je bilo maksimalno ubrzano. Nakon zavrsene dzenaze, vratio sam se nazad na Gazin Han. Dan je bio miran. Tek po neki pucanj bi se cuo. Sjedio sam pored izvora i gledao u bascu preko puta. Tada sam skontao da je skoro svo lisce opalo. Kako se to moglo desiti za dva dana? Da li je moguce da su ga detonacije granata otkinule? Ovako nesto jos nikada nisam vidio. Lisce je nestalo za dva dana. Kada sam krenuo, tek tada sam skontao da sam ponio sa sobom i zmisku jaknu. Izgleda da je ipak zima zakucala na nasa vrata.

Okolina oko zemunice i rova je izgledala sablasno. Drvece je poruseno okolo. Rupe od granata su na svakom koraku. Kuce preko puta koje do sada nisu izgorile nisu uspjele prezivjeti ovaj napad. Iz jedne zidine se jos uvijek dizao dim. Kao da sam dosao u neki drugi svijet, vise nije bilo nista isto.

Kada sam dosao do zemunice, nasao sam samo jednog vojnika budnog. Ostali su spavali. Bili su iscrpljeni, dva dana i noci nije niko spavao. Rekao mi je da su nasi izvidaci uspjeli ukrasti od cetnika sa kamenoloma cetiri granate RKZ za BST. Nakon krace price sa njim usao sam u zemunicu i nakon par minuta zaspao. Probudio me nakon par sati. Molio me da ga zamjenim na strazi, on nije mogao vise izdrzati.

Dosao sam do rova. Uvukao sam se unutra i ponovo zaspao. Nisam mogao izdrzati ni 15 min. da budem budan. Probudila me hladnoca, kada je noc vec pocela da pada. Otisao sam do zemunice i probudio ostale. Bili su sretni sto ih nisam budio, tako da su mi rekli da se sada ja odmaram a da ce oni ici na strazu.

Svi su izasli i otisli do rova. Jedan vojnik je otisao do kuce da donese nesto za jelo. Ja sam ostao sam. Obukao sam zimsku vojnu jaknu. Bila je uzasno teska i glomazna. Cuo sam neku galamu ispred zemunice, pa sam izasao vani.

Ispred je bilo par vojnika. Pitali su me da li cu sa njima da napadnemo kamenolom? Pristao sam istog momenta. Usao sam u zemunicu, uzeo pusku i ruksak i bez razmisljanja krenuo za njima u noc…


P.S. “SENADE I SLAVENE NEKA JE RAHMET VASIM DUSAMA, DA VAM DRAGI ALLAH PODARI DZENET”

polemika
29.06.2009., 14:18
MJESECINA KO DUKAT ZUT

Isao sam u sredini kolone koja se kretala stazicom ispod kamenoloma. Stao sam sa strane da prebrojim koliko nas ima. Izbrojao sam deset ljudi, ja sam bio jedanaesti. Vecinu sam ih poznavao. Bili su svi na liniji sa mnom, samo u drugom vodu. Znao sam da poznaju odlicno teren, jer su svi bili stanovnici Gazinog Hana.

Mjesec je bio skoro pun, obasjavao je put kojim smo se kretali. Nakon petnaest minuta hodanja stali smo na nekoj livadi. Okupili smo se u krug. Voda grupe koji je bio komandir pitao je ko zna deminirati minu. Rekao sam da ja znam. Citao sam o tome u nekoj vojnoj literaturi koju sam imao.

Napravio sam gresku, jer mi je rekao da cu ja ici prvi. On ce ici pored mene da mi pokaze put. Ostali ce ici za nama. Sageo sam se skoro do zemlje i rukama pipao teren ispred sebe. Nakon pedeset metara sam naisao na zicu, lagano sam je uzeo izmedu prstiju i krenuo na lijevu stranu. Nakon par cm sam naletio na prepreku. Opipao sam je i skontao da je konzerva. Bila je napunjane kamencicima. Sluzila je kao zvono. Sreca pa je nisam drmnuo jace. Sigurno bi nas cetnici isresetali.

Nakon sto smo otkrili zvoncice. Komandir mi je dao znak da se povucemo. Ponovo smo se vratili na staro mjesto. Rekao nam je da moramo pokusati proci desnom stranom, da im dodemo iza leda. Jer cetnici drze samo ivicu kamenoloma ali ne i ostali dio Borija. Izvidaci su danas prosli tim drugim putem.

Ponovo sam isao prvi u koloni. Ovaj put nismo naletjeli ni na kakve mine. Isli smo dugo livadom. Nakon toga smo usli u sumu. Bila je uzasno gusta. Skoro da se bilo nemoguce kretati kroz nju. Nakon par desetina metara ponovo me zaustavio komandir. Rekao je da se ponovo vracamo nazad. Izasli smo na livadu. Nastavili smo kretanje ivicom sume. Konacno smo dosli do jednog prolaza, koji je dijelio sumu na dva dijela.

Spustili smo se nekih sto metara nazad. Tu nas je ponovo sakupio komandir. Rekao je da smo sada iza leda cetnicima na kamenolomu. On ce nam dati znak kada cemo da se rasporedimo u borbeni polozaj. On ce prvi poceti da puca, mi treba istog momenta da pucamo nasumice prema kamenolomu. Nakon pedeset metara to se i dogodilo. Zelegli smo na livadu. Nakon par minuta smo i zapucali.

Sve se odigralo u par minuta. Cuo sam cetnika kako vice “bjezmo evo ustasa”. Neko od nasih je povikao juris. Ustali smo svi, trcali smo i vristali u glas “juriiiiiiis”!!! Pucao sam ispred sebe i trcao preko livade, ni sam ne znam kuda.

Konacno sam dosao do ivice kamenoloma. Ispred mene je bila provalija. Dalje se nije moglo.Gledao sam oko sebe. Cetnika nije bilo na mapi. Pobjegli su ispred nas. Sada su se morali nalaziti u medu zoni. Komandir je stajao pored mene. Poceo je da vice “Neka se preda ko nije uspio da pobjegne”!!. Niko se nije javljao. Plato kamenoloma je bio nas.

Ponovo smo se skupili. Dogovorili smo se da se rasporedimo po dvojica i da cuvamo prilaz platou kamenoloma. Cetnici ce se sigurno izvuci istim onim putem kuda smo i mi dosli da ih napadnemo. Znali smo da granate nece padati dok se ne izvuku.

Komandir je bio sa mnom u paru za strazu. Lezali smo iza nekon nasipa. Ispred nas je bila suma. Pricali smo neke gluposti cijelu noc. Sve price su zavrsavale pricom o miru i hrani. Noc je sporo prolazila. Skoro da sam se zaledio lezeci. Nisam smio da ustanem, jer se vidjelo skoro kao po danu.

Konacno je pocelo da svice. Komandir je izabrao jednog vojnika i poslao ga da ode do staba, da im kaze da smo zauzeli kamenolom. Kurir je otisao a mi smo krenuli da pretrazujemo polozaje koje su do sinoc drzali cetnici…

polemika
30.06.2009., 17:25
ZA NASEG DEDU


Cetnici nisu imali rovove. Ozidali su samo grudobrane od kamenja. Tek po neko je iskopao lezeci rov. Nasli smo pet pusaka. Jednu zolju, koju sam uzeo sebi, niko drugi i ne zna pucati iz nje. Municije raznih kalibara i tromblona je bilo na svakom koraku. Nasli smo jednu jaknu. Dokumenta su bila u njoj. Ponovo neko ko nije iz Bosne, ponovo mjesto rodenja Beograd - Srbija. Majku im njihovu, izgleda da vikend cetnici i dalje dolaze u Bosnu.

Nasli smo u sumi jednu deku, bila je puna krvi. Neko od cetnika je sinoc bio ranjen. Krili su se u sumi i cekali da svane da bi otisli. Vratili smo se nazad. Uspostavili smo liniju ivicom kamenoloma. Odlucili smo da branimo samo ivicu kamenoloma, dok ne dode pojacanje.

U 8:00h nam je stiglo pojacanje. Doslo je jos petnaest ljudi. Uspostavili smo liniju. Medu njima je bio i jedan covjek iz staba zvao se Dedic Abdulah, Pravo hrabar covjek, uvijek nosi samo pistolj. Isao je par puta sa mnom ispred linije. Jedini iz staba koji je to do sada ucinio. Jedan momak koji je imao vikendicu na Borijama je otisao sa Dedicem i jos jednim vojnikom ispred nas.

Ubrzo sam ih vidio kako trce kroz sumu, prema nama. Dosli su do mene i rekli da su cetnici zarobili Dedica. Prvi put sam tada osjetio strah. Do tada je sve islo toliko jednostavno, kao neka igra. Previse je bilo dobro da bi potrajalo.

Kurir je odjurio prema stabu. Ja sam nasao kramp i lopatu. Poceo sam da kopam sebi rov. Svaki momenat smo ocekivali da pocne granatiranje. Umjesto granata nakon 20 min, ispred mog polozaja se pojavljuje kolona ljudi. Medu njima je bio i Dedic.

Pogledao sam prema komandiru koji je lezao pored mene i vidio da se smjesi. Kolona je dosla do nas. Bili su nasi, vod sa Obhodze, dobili su naredbu da nam dodu u pojacanje, ali su otisli putem kojim smo i mi noc prije, tako da su nas zaobisli i dosli ispred nas.

Sjeli smo sa njima i dogovorili smo se o pravcu formiranja linije. Njihov zadatak je bio da zatvore supljinu u liniji. Ja sam dobio zadatak da sa zoljom drzim prolaz izmedu dvije sume. Tuda je mogao jedino proci tenk. Nakon sto su otisli, ponovo sam uzeo krampu i poceo da kopam.

Oko 10:00h pocela je pucnjava na desnom dijelu linije. Gdje je bio vod sa Obhodze. Nakon par minuta su granate pocele da zasipaju sumu u kojoj smo se nalazili. PRAGA je u isto vrijeme prebirala sumu. Pancirna zrna su se odbijala od borova, pa sam se bojao da me ne pogodi dok budem lezao. Ustao sam i stao uz bor. Gledao sam kako PRAGA lomi sve ispred sebe. Pancirna zrna su prolijetala i kidala borove. Jedno se zrno zabilo u bor pored mene. Gledao sam u njega, tako me podsjecalo na mlin za kafu.

Kurir je dotrcao do mene i komandira. Rekao je da cetnici idu sa traktorom prema nama. Na traktoru imaju PAT trocjevac. Pitao sam ga od kuda zna da je traktor? Rekao je da poznaju zvuk motora traktora. Dogovorili smo se da se ostala vojska povuce naprijed u obliku polukruga. Kada se traktor pojavi ja sam ga trebao pogoditi zoljom. Nakon toga cemo opkoliti cetnike i zarobiti ih.

Sa mnom su ostala dva vojnika. Nasli smo polozaj iza jednog nasipa koji je bio obrastao sibljem. Ispred njega se pruzao pogled na cistinu na kamenolomu i na prolaz izmedu dvije sume. Lezao sam i zamisljao kako ce cetnici da lete sa traktora kada ga pogodim zoljom…

6.bataljon
25.08.2009., 00:25
Ovo je moje prvo javljanje i zelim sve da vas pozdravim, ucesnike rata sa svih strana i one koji nisu imali to "zadovoljstvo".
Slucajno sam naletio na forum i jedna stvar sa prvih strana ove teme mi je zaparala oko, a bogami i srce. Naime neki clanovi foruma naveli su da je HOS Blaza Kraljevica zauzeo u junu `92. Trebinje, e to je nesto sto zaista moram da demantujem.
Prvo da kazem jedina prava opasnost nam je prijetila od strane HV-a, ozbiljna, ali ni oni nisu imali snage da zauzmu Trebinje. Da su mogli, oni bi ga i zauzeli, ali jednostavno nasa upornost, odlucnost, teren i na kraju njihov zamor su se isprjecili tom pokusaju.
HOS jeste poslat na Trebinje kao jedinica koja je trebala da ucini nekakv pomak na tom djelu ratista, ali se to zavrsilo neslavno, naime pri prvom napadu upali su u zasjedu jedne zeznutije jedinice i tu im je poginulo 10-ak boraca i jos po neki ranjen, izmdju ostalih i komandant Ivica Primorac-Cane. Okrsaj se desio u podruciju sela Diklici i Rapti Bobani.
Eto toliko od mene u prvom javljanju.

zagors
08.03.2014., 21:57
Od najopasnijih bitaka izdvojio bih oslobađanje Vozuće. Samo se sjetite šta je Ratko Mladić 1994 godine rekao srbima na Vozućoj " Vi ovdje branite Banja Luku, Beograd, a boga mi i Moskvu ". Srbi su bili potpuno uvjereni da ovaj teritorij nikada neće pasti. Glavnu ulogu u oslobađanju Vozuće imao je odred El-Mudžahid. Sam vojnik ARBIH koji je čitav rat proveo na Vozućoj rekao mi je da ona ne bi bila oslobođena bez njihove pomoći. Jedna od njegovih rečenica koju sam dobro zapamtio je i ova " Kada smo ih vidjeli i mi smo se prepali, a kamo li srbi ". Oni su ti koji su prvi jurišali i probili četničke bunkere. Treba spomenuti da se prema vojnim procjenama ovaj teritorij mogao osvojiti samo uz napade iz aviona. Srbi se žale da ih je bilo jako malo, ali u filmu " Ljubi Brata " u kojem govore srbi koji su prošli kroz mudžahedinski logor i centralni zatvor spominju se pripadnici pet brigada. Brigada može da broji od 1 500 do 5 000 članova. Neka je u svakoj brigadi bilo samo 1 500, ukupno iznosi 7 500 vojnika. Mogu biti siguran da ih je bilo više. Omjer snaga jeste bio 2-1 u korist ARBIH, ali kao što sam rekao taj teritorij je gotovo bio neosvojiv i četnici su bili duboko ukopani u rovove tako da im nije bio problem " skidati " naše vojnike. Svaka čast vojnicima na ovoj pobjedi.